INTERVJU Ivana Bašičević Antić: Savremena umetnička scena se okrenula sa velikim interesovanjem ka umetnosti modernih samouka

Na ovoj izložbi biće predstavljeno sedamdeset radova iz muzejskih i privatnih kolekcija, uključujući zbirku Muzeja naivne i marginalne umetnosti, zbirku Salona Oto Bihalji-Merin i muzeja Ilijanum u Šidu. Izložbu prate i dva dokumentarna filma – film o Iliji Bosilju u režiji Žike Mitrovića, u produkciji Centarfilma, film o Savi Sekuliću autora Slobodana Pešića, kao i katalog čiji dizajn potpisuje Futro.

Sa kustoskinjom izložbe Ivanom Bašičević Antić razgovarali smo o prethodnim postavkama, odnosno o značaju stvaralaštva ova dva velikana domaće umetnosti.

Izložba “Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić” premijerno je postavljena u italijanskom muzeju Casa dell’Art Brut 2023. godine i od tada je prikazivana nekoliko puta u različitim formatima. Šta će biti specifično za izložbu u Banja Luci?

– Nakon što je italijanska publika tako pozitivno reagovala na opuse Ilije Bosilja i Save Sekulića, dva umetnika koji su decenijama prisutni na međunarodnoj sceni, domaćoj se publici ta izložba predstavila 2024. godine u Galeriji Matice srpske. Sve su to efekti procesa koji se odvijaju na umetničkoj sceni. Savremena umetnost je okrenula pogled ka pojavama koje postavljaju pitanja, odnosno unose promene u postojeće dogme. Pojavama koje su prisutne decenijama, ali su tek danas, u domenu savremene umetnosti, koja po svojoj definiciji reaguje na teškoće i haos u kojem se čovečanstvo nalazi danas, progovorile punim svojim kapacitetom.

U Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci razvijen je vrlo dinamičan program, koji je ovu ustanovu načinio relevantnom za čitav region i činjenica da je to sledeće mesto na kojem će se izložba „Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić“ prikazati publici ukazuje upravo na aktuelnost i relevantnost i opusa ova dva umetnika i institucije koja ih prezentuje.

Šta je to što vidite kao najvažniju zajedničku nit za ova dva umetnika, ono zbog čega su i „upareni“ za ove izložbe?

– Opusi Ilije Bosilja i Save Sekulića su priznanje i vrednovanje dobili u inostranim institucijama i kod inostranih kolekcionara pre nego što su pravilno vrednovani kod nas. Izložbom koja je prošle godine održana u Halle für Kunst u Gracu, u saradnji te institucije sa Muzejem savremene umetnosti iz Beograda, Ilija i Sava su unutar grupe umetnika iz domena moderne i savremene umetnosti Srbije komunicirali aktuelnim jezikom o vanvremenskim temama poput budućnosti i melanholije.

Upravo taj njihov umetnički izraz, modernistički pristup umetničkom delu, povezuje ova dva umetnika. Preplitanje sa nadrealizmom u slučaju Save ili pak enformelom i postupcima razgradnje tradicionalnog pojma slike kod Ilije dodatno ukazuje na njihovu suštinsku pripadnost kanonu moderne, odnosno savremene umetnosti.

Ono što uže stručno, na nivou terminologije, povezuje Bosilja i Sekulića jeste podatak da se savremena umetnička scena, globalno posmatrano, okrenula sa velikim interesovanjem ka umetnosti modernih samouka. To se vidi ne samo na poslednjih nekoliko Venecijanskih bijenala nego i ako pogledate stalne postavke vodećih muzeja poput MoMA-e u Njujorku ili Pompidu muzeja u Parizu. Upravo to čini sada naša scena, odnosno to čini Muzej savremene umjetnosti Banje Luke ovom izložbom, nakon što je tu važnu stručnu ulogu odigrala Galerija Matice srpske.

Nedavno su dela Ilije Bosilja prikazana u Njujorku – sredini u kojoj su okolnosti Bosiljevog života, odnosno istorijska gibanja na našim teritorijama, sigurno prilično nepoznate. Jedan od tekstova koji se bave ovom izložbom upravo tematizuje taj odnos između biografije i dela; koliko je ovo poznavanje konteksta važno za Bosiljev, pa i Sekulićev opus, odnosno u kojoj meri i na koji način komunicira njihovo delo „kao takvo“, apstrahovano od istorijskih i ličnih narativa?

– Ovo je možda i ključno pitanje. Ali je odgovor suprotan od očekivanog. Naime, njihovi opusi ne bi bili tako čitljivi na međunarodnoj umetničkoj sceni da se ne bave opštim temama, globalnim problemima. Pitanjima života jedinke u društvu, odnosima među ljudima, odnosu prirode i civilizacije, najzad temama života i smrti i njihovog smisla. U bavljenju tim temama ovi umetnici svoj izraz grade na bogatoj simbolici koja je takođe univerzalna i zato njihove biografije nisu relevantne za čitanje dela.

Ali ako se pored i mimo dela sagleda njihova biografija, onda dođe do iznenađenja, jer se surovost života umetnika pokazala izvorom optimizma koji opažamo u njihovoj umetnosti. Što je neočekivano. Podatak da je autor prikaza Ilijine nedavne izložbe u Njujorku u svom tekstu definisao Ilijinu biografiju kao „možda najinteresantniju biografiju umetnika u istoriji umetnosti uopšte“, a imajući u vidu i to da je Ilijin sin naš najistaknutiji proto-konceptualni umetnik, Mangelos, daje jednu dodatnu dimenziju koja čitavu priču čini, da kažemo, filmskom.

Šta je to što posebno impresionira inostrane galerije i muzeje vezano za delo ova dva umetnika, odnosno one stručnjake i ljubitelje umetnosti koji njihovo delo sagledavaju iz drugačije geografske, kulturološke itd. pozicije?

– U prethodnom pitanju možda sam dala i odgovor na ovo pitanje, ali svakako treba istaći da je autentičnost vizuelnog izraza Ilije Bosilja i Save Sekulića ono što impresionira inostrane galerije i muzeje. Svaka se umetnička forma mogla učiti i naučiti. U umetnosti vrsnih učenika došlo je do majstorskih rešenja u smislu tehnike, same izrade. Ali onog momenta kada je umetnost posegnula za novim izrazom, a tehniku i majstorstvo izrade stavila u drugi plan, onda je autentičnost umetničkog izraza postala ključna.

Postavlja se pred posmatrače pitanje kako je Ilija došao do dvoglavih i dvoličnih bića, kako je stvorio svoj svet – utopiju kao odgovor na ovozemaljsku stvarnost. Kako je religiju tako slobodno čitao, najzad kako je pročitana literatura progovorila neočekivanim formama na njegovim platnima.

Sava je iz potpune izolacije, da kažemo, izuzetno teškog života ispunjenog gubicima, stvarao slike koje su na nekoj granici između art bruta i nadrealizma. Njegovu samoću Mića Popović poredi sa svojom i definiše kao ne neku posebnu biografsku okolnost, nego kao opšte, zajedničko mesto svih umetnika.

Izložbu prate i dva dokumentarna filma – u kom trenutku su ti filmovi nastajali i na koji način sagledavaju ono što je esencija opusa ova dva umetnika?

– Film o Savi Sekuliću, autora Slobodana Pešića, u produkciji Eden Production-a, dragocen je između ostalog jer sadrži snimak razgovora sa umetnikom u njegovom domu. Gledalac dobija priliku da oseti atmosferu u kojoj je umetnik živeo i u kojoj je stvarao.

Film Žike Mitrovića, u produkciji Centar filma, dokumentarni je film nastao u seriji filmova koje je ova kuća posvetila velikanima srpske umetnosti. Interesantno je da je prilikom emitovanja tog filma u Beogradu 2008. godine Vlada Petrić, profesor filma na Harvardu, satima sedeo i gledao taj film i kasnije mi se obratio pod utiskom o tom filmu.

Film je uspeo da pokaže nemogućnost postavljanja Ilijine umetnosti u postojeće umetničke kategorije. Istakao je bogatstvo Ilijine biografije, dramu punu neočekivanih obrta i ulazak u svet umetnosti koji Iliji za života donosi svetsku slavu te ga u svoje kolekcije uvode veliki Dibife ili pak Karlo Ponti i Sofija Loren.

Šta je ključni fokus ili teza tekstova napisanih za katalog izložbe?

– O Iliji je dosta pisano, pisali su profesor Ješa Denegri, akademik Vojislav Đurić, akademik Dejan Medaković, Oto Bihalji-Merin, njujorška galeristkinja Džejn Kalir i brojni drugi. Ali je za ovaj katalog, koji je sad doživeo svoje treće izdanje, tekst pisala dr Barbara Safarova, predavač na École du Louvre, nezavisni kustos i esejist i direktor programa na International College of Philosophy u Parizu. Njen tekst nam daje drugačiji pogled na Iliju i to je izuzetno dragoceno. U katalogu je i tekst Ješe Denergija koji je među prvima stručno definisao modernistički pristup u Ilijinom slikarstvu i uvrstio ga u svoj pregled srpske umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

O Savi Sekuliću, što je zanimljivo, nije se toliko pisalo. Osnov studija o njemu je bogata monografija u izdanju ugledne nemačke izdavačke kuće Berlin: Brinkmann & Bose iz 1993. Umetnici su ga čitali pre istoričara umetnosti – za života su ga ‘otkrili’ Leonid Šejka i Mića Popović. Tekst u katalogu daje celovit pregled Savinog života i dela, a potpisuje ga kustoskinja MNMU Ivana Jovanović.