INTERVJU Nebojša Ilić: Od devedesetih godina do danas često ne prepoznajem svoj grad, i imam osećaj da sam ovde stranac

Prvak ansambla Ateljea 212, koga poznajemo iz brojnih antologijskih ostvarenja ove kuće („Putujuće pozorište Rikoti“, „Opera za tri groša“, „Velika sveska“, „Henrik IV“, „Džepovi puni kamenja“, „Kralj Lir“, „Prljave ruke“, „Čekaonica“, „Pazarni dan“, „Revozor“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Kazimir i Karolina“, „Pijani“ „Ruska smrt“…, po ulogama u Narodnom pozorištu, Beogradskom dramskom, „Bošku Buhi“…, dobitnik dve Sterijine nagrade (2010. i 2015.), nagrade Ardalion za najboljeg glumca…, sada je debitovao sa vrlo emotivnim angažovanim tekstom, koji je oduševio publiku.

Priča „Kuća“ otvara priču o identitetu ljudi koji su od devedesetih godina odlazili odavde i još odlaze, i njihovu nostalgičnu i često bolnu potragu za odgovorom gde je njihov dom – u zemlji u kojoj ostaju stranci, ili ovde odakle su već izmešteni, i gde se takođe osećaju kao tuđini…

U razgovoru za Danas Nebojša Ilić govori o svojoj inspiraciji za ovu priču, osećanju da i mi koji smo ovde zbog svih turbulencija koje živmo često gubimo doživljaj sopstvenog doma, zbog čega stalno sami sebe guramo u vrtloge događaja, nesposobnosti da artikulišemo ono što nam se dešava…

Iznenadili ste publiku, da li inače pišete, i zašto vam je baš ova tema neprilagođenosti i nepripadanja koja je univerzalna, posebno danas u doba velikih emigracija, bila važna kao motiv?

– Ovo je iznenađenje i za mene, pre svega. Do sada sam pisao neke kratke scene i dijaloge koje nisam mogao da uobličim u celinu, a onda sam dobio ideju za nešto što je imalo početak i kraj. A pošto nemam obavezu, jer nisam pisac nego „naturščik“, onda mogu da pišem dugo, mogu povremeno da mu se vratim, mogu da dam prijateljima da mi pomognu da se to malo unapredi, mogu da ne mislim mnogo na pisanje i udoban sam u tome.

Ja sam glumac, moje biće je glumačko, a do ovog teksta je došlo iz mog osećanja koje se oblikovalo na brojnim gostovanjima u inostranstvu, u Kanadi najviše, gde se i dešava deo radnje komada „Kuća“. Sreo sam tamo puno divnih ljudi koji su postali moji prijatelji, pričali su mi kako žive, a i kada nisu govorili o tome mogao sam da osetim kako je biti stranac negde.

Neki su formalno stranci, još uvek nemaju papire, neki imaju državljanstvo ali su i dalje stranci. A onda sam shvatio da se i ja u Beogradu često osećam strancem u sopstvenom gradu. Neko osećanje stranstvovanja je u stvari negde duboko u čoveku kad je sam sa sobom, i valjda ovo što vidimo nije sve.

Vaša „Kuća“ je vrlo topla i emotivna priča. U kojim momentima vam vaš grad postaje tuđ, kao da mu ne pripadate?

– Od devedesetih godina, pored ratova, bombardovanja i strahota koje smo preživeli, koje su i najvidljivije, i te čudne današnje arhitekture, menjaju se običaji, način komunikacije, ponašanja. Ranije je, recimo, i život u pozorištu izgledao drugačije, i često mi se čini kao da me vreme pretiče. Onda sam ja mnogo bliži nekim starijim generacijama i kolegama, kao da sam čovek dvadesetog veka a ne dvadeset prvog, prosto sam uhvaćen u tom raskoraku.

Ljudi koji su gledali pretpremijeru „Kuće“ ili oni iz pozorišta koji su pratili generalnu probu, rekli su mi da su najradosniji i najzadovoljniji što se pojavila emocija, ne samo stav politički ili društveni, makar i neki s kojim se slažeš, nego nešto što te dira. Nešto o šta možeš da se ogreješ kad dođeš u pozorište i to podeliš sa drugima – da nismo mi koji smo na sceni pametniji od onih koji su u sali, nego da mi pokažemo kakvi smo kad se bojimo, kad smo trapavi, nesnalažljivi, kad smo u „nebranom grožđu“, alavi…

I kad to podeliš sa ljudima, i kada ih ničemu ne učiš, ne praviš se da si ti neko ko treba da im otvara oči, onda se stvori prostor u kome se desi nešto stvarno između publike i nas na sceni.

Šta je ono što vas lično ipak najviše uznemirava i čini da često imate taj osećaj „stranstvovanja“?

– Teško je to artiklisati u jednu reč, jednu rečenicu ili pojam. Ali, imam želju da stanemo i da se međusobno pogledamo u oči, da iskreno razmislimo o onome što nam se dešava. Da ne žurimo, da nemamo odmah specijalne emisije i mišljenja o svemu. Kada je, primera radi, nedavno otišao Jagoš Marković, imao sam želju da nešto stane. Ne da stane život, ne da stanu predstave, pozorište, nego da mi malo zastanemo i da se pogledamo, jer se nešto važno desilo. Ne možemo stalno sami sebe da guramo u vrtlog događaja, jer onda ništa zaista ne može da prođe kroz nas i ne možemo da artikulišemo.

Mnogo toga nam se tragičnog dogodilo u ovoj godini, da li smo uopšte artikulisali stradanje dece u „Ribnikaru“?

– Ja sam se uzdržao da to ne pominjem, ali kad već pitate, mislim da čak i ne može da se izmetaboliše tako velika i strašna tragedija. Ne možemo do kraja da je razumemo, i ja sam imao potrebu da duboko zaćutim, da ne komentarišem, a mediji su odmah bili puni, sve je bilo krcato mišljenjima stručnih i nestručnih.

Mislim da treba malo da odćutimo, da se priberemo, da vidimo gde je svako od nas u svemu tome, svojim činjenjem ili nečinjenjem. Na kraju predstave „Kuća“ postoji scena u kojoj ja, koji igram oca, zamolim svoju ćerku da stanemo, da se jedan minut ništa ne dešava, samo da se gledamo. Ono što sam rekao njoj uputio bih i svim drugim ljudima: da zastanemo na trenutak, da sednemo i da saberemo misli, da vidimo ko smo, šta želimo, kuda idemo.

U vrtlogu turbulentnih događaja koji traju više od trideset godina, imamo li uopšte želju i potrebu da zaista vidimo jedni druge?

– Moj profesor Milenko Maričić je govorio da mu je Bojan Stupica rekao da treba da kupi fotelju u kojoj će svaki dan da sedi sat vremena sam sa sobom, ukoliko misli da bude ozbiljan čovek. Taj sat vremena danas zvuči kao nešto nenormalno, nedostižno, a ja bih, eto, bio zadovoljan da svako od nas priušti sebi bar jedan minut, ili se izbori za taj minut, ako želi da bude ozbiljan čovek.

Zbog čega i mi koji nismo otišli nikuda danas ne znamo gde je ta naša kuća? 

– Ono čega sam se najviše plašio predstavljajući ovaj tekst je pretencioznost. Našao sam se na konferenciji za štampu pored Dušana Kovačevića, i stalno sam se pitao da li je moguće da sam ovo sebi priredio. Ja sad, kao neki pisac pored Kovačevića! Došlo mi je da kažem šta mi je ovo trebalo, tako da bih se uzdržao i od odgovora na ovo pitanje. Neka svako u sebi potraži odgovor i neka traži svoju kuću.

Traganje, avantura, uzbuđenje

– Moji prijatelji koji su otišli iz Srbije zauvek će ostati stranci, o tome mislim dok se vrtim u gradu u kome sam rođen, i ne prepoznajem više neke ulice, a ni čitave krajeve svog grada. Osećanje stranstvovanja me ne napušta ni kad sam sam sa sobom. Stranstvovanje ne mora da bude samo loš osećaj. To je i traganje, avantura, uzbuđenje.

Sve sam to želeo da pretočim u duhovitu priču o tri lika, iz tri generacije, u tri prostora i tri vremena. Prostori su Toronto, Beograd, malo selo u Srbiji. Vremena su zima, proleće i jesen, a zajedničko je to što svi oni traže svoju kuću. A ja sam prvi put u situaciji da se izvodi moj komad, pa sam u tom smislu baš stranac.

Branimir Brstina i Ivana Zečević

Pored Nebojše ilića ovacijama su ispraćeni i Branimir Brstina, za lik dede koji se u komadu pojavljuje „s onog sveta“ i vrlo je duhovit, i posebno, mlada glumica Ivana Zečević u ulozi ćerke, koja je svojom nadahnutom glumačkom igrom, ali i pevanjem, takođe iznenađenje predstave „Kuća“.

U autorskoj ekipi su i Jelisaveta Tatić Čuturilo, koja je uradila scenografiju i kostim, kompozitor Vojislav Aralica kome takođe pripada deo ovog oduševljenja publike, autor video spota Stevo Mandić, dizajner Aleksandar Ilić…

Reprize premijere zakazane su 10, 17, 21. i 28. oktobra na Novoj sceni Zvezdara teatra.