INTERVJU Bend Pliš: Najveći izazov za čoveka trenutno je živeti u Srbiji

Kako su sami jednom prilikom objasnili, Pliš  je nastao u Beogradu kao rezultat deljene ljubavi prema gitarskom indi zvuku s početka novog milenijuma, čiji uticaj se može čuti u njihovom zvuku i pesmama. Čine ga četiri „plišane“ osobe, Branislav Cvetković (gitara i vokal), Stefan Drča (gitara), Aleksa Gajić (bas i vokal) i najsvežija članica – Mina Beljić (bubanj).

Singl za pesmu „Padobran“ se zavrteo krajem prošle godine i predstavio je njihovo debitantsko EP  izdanje „Satkan od pokušaja“.

Ako do sad niste imali priliku da poslušate ovu veselu družinu, preporučujemo vam da posetite klub Fest u Zemunu 12. juna, kad bend izlazi na binu sa drugarima iz benda Sky Hook. A pre svega toga, popričali smo sa bendom, ne bi li se bolje upoznali sa njima, njihovim zvukom i razmišljanjima.

Vaš EP „satkan od pokušaja“ izašao je krajem prošle godine – kako biste danas, sa malo distance, opisali to izdanje? Šta vam je značilo tada, a šta vam znači sada?

Preko potrebno izdanje, mislim da bismo ga tako opisali. To je izdanje koje se (predugo) šilo i izdanje koje nas je, rekli bismo, odlično predstavilo publici. Kad kažemo „odlično predstavilo“ mislimo na to šta slušamo, šta nas inspiriše, o čemu pišemo. Bubnjeve za te četiri pesme smo snimili u decembru 2023. u dvorani Apolo u Pančevu, a skoro godinu dana nakon silinog truda i probranih pokušaja smo sa šivaće mašine sklonili „satkan od pokušaja“ i podelili sa slušaocima i slušateljkama.

To je tada značilo početak diskografskog života benda. Važan trenutak za svakog autora. Uživamo u tome što konačno možemo da samo nekome pustimo pesme umesto da objašnjavamo kako zvučimo (smeh). I dalje nam je neverovatno da mi to sad kao imamo snimljen materijal i mislimo da treba još vremena da prođe kako bismo mogli malo to sve objektivnije da sagledamo.

Često pošaljemo jedni drugima poruku: „E brate, znaš šta? Kida nam EP!“, a još češće: „E brate, znaš šta bismo mogli? Da napravimo bend!”, tako da smo očigledno u nekoj zaljubljenoj fazi. Ovakve zanesenjačke rečenice su u skladu sa jednom Banetovom famoznom rečenicom: „Hajde da se ložimo!”.

Zato nam je EP toliko važan, ali smo zapravo svesni da smo tek načeli priču benda pliš i da ćemo pokušati da sebe nadmašimo u prvom narednom izdanju. Samo treba pokušavati, iznova i iznova.

Pliš zvuči kao nešto nežno, ali i kao nešto što može da vam ne prija ako niste fan tog materijala – kako biste vi definisali svoj zvuk i njegovu emotivnu dinamiku?

Baš je kul što si primetio i tu distoničnu stranu pliša. Pliš može biti nežan, osetljiv i drag, ali i detinjast, golicljiv, neprijatan, pretopao i čupav. Dakle, on ima svoje tvrde i meke strane, obe se osećaju na koži i prijaju. Od onoga/one što sluša zavisi koja strana pliša će mu/joj taj dan, tog trenutka više prijati – a naše je da pružimo što više mogućnosti za posluženje.

Trudimo se da kažemo šta nam je na duši i u glavi i da to na što zabavniji način (pre svega nama) prenesemo kroz melodiju, ritam, harmoniju, aranžman i tekst. Iako bendovi evoluiraju i sve više ubacuju semplove, koriste elektroniku, naš zvuk se i dalje bazira na gitarama u pop aranžmanima. Možda će se to promeniti na nekom od narednih izdanja, ali za sada su to dominantno korusne gitare u molskim skalama – dakle melanholija.

U jednom od opisa benda smo sebe okarakterisali kao bend „nostalgičnih melodija i nestrpljivih ritmova” pa eto, neka to bude naš subjektivni opis sopstvenog zvuka. No, sigurno je da svako ima objašnjenje kako bi definisao zvuk pa je samim tim i najbolje i da slušalac sam to doživi i sebi približi kroz slušanje uživo ili na striminzima.

U najavi kažete da istražujete sve što pokreće, ali i predstavlja izazov za mladog čoveka – koji su to izazovi koji vas trenutno najviše kopkaju i inspirišu?

Život u Srbiji je trenutno najveći izazov za čoveka, a potom i za mladog čoveka, a nas trenutno najviše kopka kako da se živi od benda i muzike (smeh). Šalu na stranu, nemamo neke određene teme koje obrađujemo niti se ograničavamo u tom smislu. Pišemo o svemu što nas inspiriše, muči i radi. Cilj je da prenesemo na slušaoca ono kako se osećamo u nadi da će u svemu tome pronaći neku utehu, razrešenje ili ideju kako da se suoči sa različitim situacijama. Kroz proces pisanja teksta se i mi trudimo da pronađemo sve to što želimo da pobudimo kod slušaoca.

Teme su vezane za sve ono što proživljavamo i što smo proživeli sa ovih naših 30 godina koliko svi u proseku imamo. Dakle, nema tu meta problema i izazova (ako izuzmemo život u Srbiji), ali tu je prelazak iz faze života u kojem je provod, druženje, opijanje bez ikakvih posledica i odgovornosti u fazu u kojoj se od tebe očekuje (ah ta prokleta očekivanja) odgovornost, ozbiljnost, stalan posao, partner/partnerka, porodičan život – a nas sve i dalje zanima „samo zabava“ kako lepo u pesmi „sedmice“ kažemo. I želimo da uživamo u zabavi.

U tom prelasku iz faze u fazu, konstantna su preispitivanja, besmislena promišljanja o smislu, strahovi od konačnosti, razmatranje prethodnih odluka, rastanci sa dragim ljudima – pretpostavljamo da nas to motiviše, da nam to u ruke i instrumente daje reči, melodije i harmonije. I naravno, ne kažemo da su stalan posao, profesionalnost i porodica stvari u kojima nema zabave. Mi samo nismo još spremni za tu vrstu zabave.

Pesma „padobran“ se istakla kao singl koji vas predstavlja? Šta vam je bilo važno da njome poručite?

Pesmu „padobran“ smo izabrali kao prvi singl na predlog našeg producenta Stefana Gaćeše zato što je to pesma koja bi mogla da dopre do najšire publike i zato što je najrazličitija u odnosu na ostale pesme. Ako bismo se trudili da budemo objektivni, „padobran“ je možda i najbolja pesma sa EP-a. Prvobitno smo hteli da „sedmice“ budu prvi singl jer je to „najpliš” pesma sa izdanja i najviše volimo da je sviramo. Za nju ćemo uskoro izbaciti i spot. No da se vratimo na „padobran“, njegova poruka bi bila da bi ljudi trebalo da prave više grešaka u životu jer ga u suprotnom neće iskusiti u potpunosti.

S obzirom na to da često nastupate i stičete sve veću publiku – kakve su vam reakcije ljudi uživo? Da li vam koncerti pomažu da drugačije vidite sopstvenu muziku?

Sviranje uživo nam je ono zbog čega najviše radimo ovo što radimo. Sviranje obrada (što smo ranije radili) je predivno, ali sviranje onoga što si ti napravio je neuporedivo bolje i više nas ispunjava. Ako neko od muzičara čita ovo i svira isključivo obrade, preporučujemo da pokušate nešto svoje da napravite, fenomenalan je osećaj. Ljudi koji nam daju feedback u bilo kom smislu su zlata vredni – da li je to osmeh koji uhvatimo na nečijem licu dok smo na bini ili konstruktivna kritika, nije važno jer su oba podjednako bitna. Ljudi, javite nam se slobodno, radi smo za razgovor o muzici, uvek.

A kad smo već pomenuli feedback publike, izdvojili bismo komentar Marka Louisa nakon što nas je slučajno slušao jednom u KC gradu koji nam je prišao i rekao da zvučimo kao kalifornijski bend iz 60-ih zbog unisonog pevanja na vokalima. Da nam je neko pričao, ne bismo mu verovali.

Koliko vam je važno da zadržite „plišani“ identitet u vremenu kada bendovi često traže što grublji ili što direktniji izraz?

Plišani identitet je nešto što mi jednostavno jesmo i teško da možemo to da promenimo, to je jednostavno deo nas i ne trudimo se pratimo neki određeni identitet. Mada nam se dopada što pitanje podrazumeva da se naš lični plišani identitet prelio i izgradio na nivou benda. Često imam običaj za neku lepu priču ili gest da kažemo da je „baš pliš“, to bi značilo da je fin ili lepo, ljudski.

Muzički gledano, pliš je estetika. Ne znači da su nam pesme sladunjave, cheesy. Očekujte i grublje pesme na narednom izdanju, a već ih možete i čuti na nekom od narednih koncerata. I ne znam kakav smo utisak ostavili do sad, ali ne trudimo se da budemo nedirektni u izrazu, upravo suprotno. Cilj nam je da komuniciramo sa publikom i prenesemo joj poruke u što jednostavnijem obliku kako bi nas što bolje razumeli. Mada nismo sigurani ni sam da li to radimo dovoljno jasno, pronalazimo se još uvek, ali što bi rekli Gazori „vratimo nežnost u grad”, (smeh), to je to, to je pliš.

Svesni smo svi onoga što se dešava na ulicama, mimo koncertnih prostora. Koliko to utiče na vas, vaš bend, na sviranje i stvaranje?

Iako je bilo indicija, bar tekstualnih, nismo se (još) osmelili da pravimo protestnu muziku lirički baziranu na političkom kontekstu koji živimo. Ali kao što rekosmo najveći izazov za čoveka je trenutno živeti u Srbiji. Dešavanja na ulicama, čiji smo deo, reflektuje se na svakog od nas pojedinačno, ali se nije prelilo na stvaralaštvo, možda će na nekom sledećem izdanju. Nismo imali ambicije da pravimo i plasiramo muziku koja bi se „nakačila“ na studentske blokade i građanske proteste, muzički smo imali i pre blokada zacrtan cilj u skladu s kojim smo delali.

Na živo sviranje ulica se reflektovala tako što je poklič „Pumpaj!“ (sada već blago izlizan) bio lako korišćen u prvim taktovima pesme „padobran“ jer i sam početak pumpa. Upadima u kulturne centre, blokiranjem njihovog rada i kreiranjem programa od mladih za mlade preko noći je scena postala bogatija i niste u Beogradu mogli stići posetiti sve koncertne prostore. Što nam se iz pozicije muzičara i konzumenata muzike jako dopada. Dodatno, konačno su koncertni organizatori shvatili da mladim ljudima treba pružiti dostupnost koncertnih klubova i prostora (da mladi sami ne bi upali, ha-ha) te se lako zakazuju koncerti, a sve češći su događaji na kojima je ulaz za srednjoškolce/ke i studente/kinje slobodan, kao što će biti u Festu 12. juna.

Imate novu bubnjarku – kako je to promenilo dinamiku benda, i šta je novo unela u vaš zvuk i energiju?

Da, Mina Beljić je zamenila opravdano odsutnog Sutketa koji će uskoro postati tata. Možda je još uvek rano da pričamo o zvuku jer je Mina sa nama tek nekoliko meseci, ali što se tiče energije i dinamike benda, to se sve više i više ističe – imamo obaveznu pauzu za pljugu na probi, pije se više vode i više cenimo nu metal. To na stranu, Mina je carica i jedna velika radilica, tako da verujemo da će tek doći do izražaja. Hajde za početak da zasviramo sa njom pred publikom pa ćemo pričati detaljnije. Važno nam je da se jako se dobro uklopila u ekipu – sve pet!

Gitarski indi zvuk s početka 2000-ih čuje se kao jaka referenca, ali koje savremene izvođače slušate danas i da li vas oni oblikuju na neki način?

Naravno! Slušamo svašta baš, možda bi najbolje bilo sa svako od članova kaže šta sluša trenutno od svežijih stvari. Gaja veli da se sluša Wunderhorse, Oliviju Rodrigo i Voidz. Od domaćice/regionalke u bendu se sluša IDEM i novi album Gazorpazorpa. Dobar je i EP od Biskup Zauvek. Bane se trenutno najviše loži na Liku Kolorado, sprema se za INmusic, pored toga Bohemija, Dylan, Jarboli i Libertines su mu uvek na plejlisti. Portomorto, Fontainces D.C., KOIKOI i prototip su Drčini favoriti, dok Mina gori na Interpol, Peaches i Idles.

S obzirom na to da delujete kao bend koji mnogo polaže na atmosferu i osećaj, kako izgleda proces stvaranja jedne vaše pesme – da li prvo dolazi emocija, tekst, rif?

Rekli bismo da emocija uvek dolazi prvo pa sad da li kroz neku melodiju, ritam, harmoniju ili tekst, to je različito od pesme do pesme. Svako od nas ima svoju viziju, ali šta god da neko donese i podeli, zasigurno ga je taj rif, melodija, harmonija pogodila, radila u nekom smislu pa makar to bilo: „E, meni ovo samo kida i dobro se osećam kada dok ga sviram”.

Posle se ta ideja poveže sa nekom drugom ili se jednostavno razradi. Aleksa najčešće razrađuje te ideje, razmišlja o aranžmanu i kako to sve da uklopi pa se pokušavaju različite varijante na probama dok se ne složimo šta nam se dopada. Tekst, koji pišu ili Bane ili Aleksa, radi se paralelno i veoma često dolazi poslednji, ali se svakako vodi računa da se vrlo poveže sa muzikom. Mada stvarno nema nekog pravila i trudimo se da uvek nešto drugačije uradimo u smislu redosleda šta iz čega nastaje kako bismo sami sebe terali da razmišljamo na drugačije načine i tako budemo raznovrsni.

Na sledećem koncertu delite binu sa Sky Hook. Reč dve o njima i šta publika može da očekuje u globalu?

Sky Hookovci su pravi mali rockstarovi (Ivana, ukrali smo ti opis!) i jako su jednostavni i laki za saradnju. Upoznali smo se tako što su oni upali da sviraju sa nama umesto nekog drugog benda i evo, sviramo sa njima već četvrti put. Nikad nećemo zaboraviti drugi zajednički nastup u niškom AKC Fuzzu koji nažalost više ne postoji. To je nama bio provod „za sve pare”. Uspeli smo da dobijemo titulu „pravi kejovci” jer smo najjače zablejali na niškom keju nakon nastupa. U Festu očekujte loženje na maks uz svežu domaću gitarsku alternativu, ali i očekujte da možete poneti i deo pliša sa sobom u vidu majice, cegera, bedža, nalepnice. Ma samo je bitno da dođete, napravićemo feštu (smeh).

P.S. Za kućno slušanje preporučujemo Sky Hook singlove „Melburn” i „Ostajem”, a i njihov ceo album „Gde ptice lete”. I naravno naš EP „satkan od pokušaja“!