INTERVJU Svetozar Cvetković: Ljudi ne misle generalno da su ušli u zlo, ali ceo svet se batrga u čarapi koja nije oprana i koja je pri tom naopako obuvena

Jugoslovenskog glumca koji je svojom umetnošću glume obeležio ovdašnju kinematografiju i teatar, premijerno ćemo gledati u naslovnoj ulozi Geteovog „(Pra)fausta“, u režiji Borisa Liješevića, u nedelju, 25. juna, na Velikoj sceni „Rade i Olivera Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta.

Grandiozno delo koje se bavi jednom od najvećih tema zapadne civilizacije, životnim, moralnim, egzistencijalnim i emotivnim iskušenjima čoveka, i izazovna uloga Fausta koja se često smatra i vrlo teško dokučivom, nisu mu startu, kako je Cvetković objasnio, bili bliski. Iako je sa Liješevićem sarađivao u brojnim predstavama koje su osvajale visoka priznanja – „Elihajova stolica“ (Gran pri 45. Bitefa), „Pijani“, „Čarobnjak“, „Peti park“…, u jednom trenutku bio je spreman da se povuče iz nove predstve.

U razgovoru za naš list Cvetković govori da li se svaki čovek u životu na neki način susreće sa iskušenjima koje ima i Faust, da li vreme koje živimo u kojem svako želi sve da prigrabi samo za sebe Geteovo delo danas čini najaktuelnijim, zbog čega se ljudi više ne plaše zla i „ulaze u opkladu sa đavolom“…

Šta je vama lično najveći izazov i najveća enigma u liku Fausta, zbog kojih ste bili u iskušenju da li da ga igrate?

– Prosto, to je jedan jezik koji nije svakidašnji u pozorištu danas, čak ni u onome što zovemo klasika, to nešto što je potpuno drugačije, što ima jednu drugačiju specifičnu težinu, gustinu, misiju, i onda je veliko iskušenje stati pred tim. Upustiti se, pronaći način da taj tekst, pod jedan, razumeš kao glumac, a pod dva, da samim tim kao neko ko je to razaumeo, preneseš publici. Da njoj bude jasno i prihvatljivo o čemu govorimo u ovoj predstavi, a s druge strane, i uzbudljivo. Faust je, dakle, nešto što je mene lično stavilo pred jedan veliki znak pitanja, treba li, mogu li, i hoću li da budem u njemu.

U čemu vam je Geteov junak ipak blizak i uzbudljiv?

– Ono što je nauzbudljivije je to što, i pored svega, u toj filozofskoj priči o Faustu možete da pronađete čoveka i da se identifikujete s njim, i da je on ipak ljudska sudbina, a neka božanska. Bez obzira na to što u komadu samom postoji jedan deo Fausta koji se poistovećuje sa Duhom Svetim, sve ono što je primio i što je nosio u smislu svog života, ali je on ipak, pre svega, čovek.

Koliko u svakom čoveku, na naki način, u smislu rekapitulacije života, sreće, uspeha, poraza, želja, ambicija…, ima Fausta, kako se često smatra?

– Čovek nikada nije dovoljno star da bi odustao od svojih želja,i te želje su nešto što ga drži u životu. Onog časa kad odustane i od najmanje želje, znači da više nije živ. Ali, ne znam koliko u svakome od nas ima Fausta, i u to ne verujuem. Mislim da ne može tako gruba identifikacija da se napravi, Čovek u svom životu ima razna iskušenja, i krize, i uspone, i padove, ali oni nisu tako sudbonosni kao što su kod Getea. Nisu tako provokativni da mu ne daju toliko puno mogućnosti da izađe iz toga u čemu je, tako da bi teško baš moglo da se generalizuje. Mnogo je lakše da se poistovetimo sa nekim drugim likovima iz domaće i svetske dramaturgije, barja tako osećam posle rada na ovoj predstavi.Teško bi mi bilo da kažem ja i Faust, to smo mi.

O Geteovom delu se govori da je upravo danas najaktuelnija priča o svetu u kojem živimo. Koliko smo svesni kao čovečanstvo, kao društvo, da smo poslednjih decenija zaista ušli u zlo i tu „opkladu sa đavolom“, u koju je Faust ušao pokušavajući da ostvari svoje želje?

– Ne verujem da ljudi na nekom generalnom planu mogu da misle da su ušli u zlo, ali ceo svet se danas izvrnuo na onu stranu čarape koja nije oprana, i koja je pri tom još prilično naopako obuvena na nogu. I onda, u toj neopranoj čarapi se tako batrga ceo svet. Sadašnjici koja nas okružuje, nažalost, ne daje nam puno šanse na generalnom planu, na planu razumevanja među ljudima, među narodima, među zemljama, među konumentima. Sve je otišlo dovraga, tako da se svet, naš svet, moj svet, danas svodi na mene samog. Na jedno stakleno zvono ispod koga sam i u kome biram ko su ljudi s kojima ću razgovarati, s kojima ću raditi ovaj posao. Mislim da će nas bilo kakva generalizacija suočiti sa velikom depresijom, a da možeš ostati živ samo ako pronađeš neki krug za sebe, i u tom krugu nešto što može da bude nečije i tvoje zadovoljstvo, zbog čega si tu prisutan, i zbog čega imaš nekome nešto da daš.

Da li si ti normalan?

Cvetković je duhovito objasnio zašto je dva puta bio u iskušenju da odustane od ove uloge;

– Bilo je vrlo izazovno, na početku proba mislio sam da sad nema povratka, a onda i da ne treba da radim. Na to me je dodatno podstakao Voja Brajović. Da li si ti normalan, rekao mi je, jer je on pre nekoliko decenija skoro dobio nervni slom radeći „Fausta“ u Narodnom pozorištu. Onda sam se u restoranu „Večiti mladoženja“ sreo na ručku sa Radetom Šerbedžijomu. Znamo se četrdeset godina, gledao sam sve njegove filmove, serije, predstave, bio na svim njegovim koncertima, ali ga nikada nisam video i čuo u svim tim recitovanjima poezije da govori stihove Getea. Želeo sam da znam razlog, a on mi je rekao: „Nisam ja dovoljno dobar glumac da bih govorio Getea“, ispričao je Cvetković.

Autorska ekipa „(Pra)fausta“

U glumačkoj ekipi jedne od najiščekivanijih predstava poslednjih sezona, kojom se Gete vraća na ovdašnju scenu posle nekoliko decenija pauze, su i Ozren Grabarić (Mefisto), Iva Ilinčić (Margareta), Mirjana Karanović (Marta), Ivan Tomić (Student, Froš), Daniel Sič (Brander, Valentin), Ivan Zarić (Vagner, Zibel) ), i Stanislava Nikolić (Altmajerka, Liza).

„(Pra)faust“ je urađen u prevodu Branimira Živojinovića, a dramaturg je Fedor Šili, koji podseća da se ni danas pouzdano ne zna kada je Gete počeo rad na pisanju „Fausta“.

– U zaostavštini je nađen prepis rukopisa koji je objavljen 1887. godine pod nazivom „(Pra)faust“. Taj rukopis čine dve velike grupe scena, pod naslovom „Tragična sudbina naučnika“ i „Margaretina tragedija“. Gete ih je napisao sa dvadeset šest godina, i (Pra)faust“ nije završen komad,

U autorsko timu predstave su i scenograf Aleksandar Denić, kostime potpisuje Marina Sremac, muziku kompozitor Stefan Ćirić, a za scenski govor je zadužena dr Ljiljana Mrkić Popović.