Svetozar Cvetković za Danas: Potrebno je samo biti čovek

Ova drama najpoznatijeg i najangažovanijeg savremenog albanskog pisca i dramatičara sa Kosova Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj, koprodukcija beogradskog Ateljea 212, Teatra Ćendra iz Prištine i pozorišta La MaMa, okupila je međunarodnu ekipu u kojoj su najbrojniji upravo njujorški glumci, i igra se na engleskom jeziku.

Nezirajeva saga o balkanskoj porodici po motivima Eshilove trilogije Orestija (tragedije Agamnenon, Hoefore i Eumenide), koja kroz specifični crni humor ovdašnjeg podneblja ističe apsurdnost epohe, antičke i savremene, premijerno je bila pred američkom publikom deset večeri.

* Kakav je doživljaj igrati na avangardnoj sceni na kojoj su karijere započeli neki kultni holivudski pisci i reditelji, te glumci Al Paćino, De Niro, Harvi Kajtel, Sem Šepard… i šta su vaša sećanja za ovo pozorište?

– Imam dosta toga iza sebe, ali ono što čini moja sećanja na nešto što je vezano za La MaMu, više ide na pominjanost tog imena i stvaranje jednog pozorišnog kulta ovde, pogotovo u Ateljeu 212, u vremenu kad sam ja ušao u to pozorište. To su neke kasnije godine, od 1980, a La MaMa je ovde gostovala sredinom 1970-ih. Tada je napravljena ta veza između Ateljea, odnosno, Mire Trailović i Elen Stjuart – La MaMe, kako su je nazivali, koja je osnovala ovu trupu 1961. u njujorškom podrumu na Ist Vilidžu. Prvih godina Bitefa njen La MaMa Repertory Company donosio je duh revolucionarne 1968, Elen Stjuart je petnaestak puta dolazila u Beograd, sa Mirom Trailović bila je vezana dugogodišnjim prijateljstvom, a gostovala je na Bitefu sa svojom trupom. Sa celim tim, uslovno rečeno opterećenjem, i sa osećanjem poštovanja, ušli smo u rad na predstavi Balkan Bordello i pripremu za ovo gostovanje. Ali, drugo je kad odete tamo, na tu scenu, jer tu nekako lagano shvatate šta, zapravo, avangarda predstavlja, i koliko je to što se pozorište La MaMa stavlja u kontekst nečega što je off off Brodvej.

* Ko su ljudi u NJujorku koji su danas zainteresovani za pozorište?

– Po mom osećanju, isto je interesovanje onih koji u NJujork dolaze na nedelju dana, i onih koji tamo žive. U svakom slučaju, i jedni i drugi idu da gledaju neke predstave, pogotovo ta viša srednja klasa koja za veliku produkciju Šekspirovog Magbeta, sa Danijelom Krejgom u glavnoj ulozi, koja se na Brodveju igrala u vreme našeg gostovanja, može da izdvoji skoro petsto dolara, koliko košta ulaznica. A eksperimentalni studio pozorišta La MaMa koji podrazumeva ceo jedan mali okrug u Sohou u NJujorku, jeste nešto što se bitno razlikuje od svega onoga što i danas postoji u mejnstrim pozorištu u svetu, a i kod nas. I jeste nešto što je apsolutna alternativa svemu tome, i što dopušta umetnicima da jednostavno ne budu razumljivi na način na koji bi ih neko razumeo na nekom drugom mestu, i daje im mogućnost široke i velike palete boja kojom, kako svojim telom, tako i svojim izrazom, mogu da pokažu ono što žele.

* Uz pohvale „Balkan bordellu“, kritičarka NJujork tajmsa Lora Kolins Hjuz, posebno je izdvojila glumce Ateljea – vašeg Egista, koga igrate „harizmatično, i sa uzbudljivim magnetizmom“, i igru Ivana Mihailovića kao ratnog veterana Agamemnonove vojske. Koliko vam znači ova kritika?

– Bilo bi lažno skromno kad bih rekao da mi je svejedno. Nije, naravno, svejedno kad se pojavi nešto o tome što radimo, na nekim mestima gde pišu kritičari koji nas ne poznaju, koji ne znaju naš fitbek i ono što smo dosad uradili. U NJujork tajmsu jedan značajan segment bio je posvećen nama, dve trećine strane štampanog izdanja, i jedan poprilično širok tekst na internetu. Tu je izneta detaljna analiza predstave i obrade likova, neko se, dakle, ozbiljno time bavi. A zanimljivost vezana za ovu kritiku je to što već dugi niz godina kritičari NJujork tajmsa ne odlaze da gledaju predstave La MaMe, jer je to umetnička alternativa. Mislim da se zahvaljujući pre svega našem producentu, Beki Vučo, preko njenih kontakata sa službama koje slove za zvanični pablisiti u NJujorku, kritičarka NJujork tajmsa pojavila na Balkan bordellu, što je krajnje neuobičajeno, a potom je napisala veliku kritiku. Za La MaMu kao pozorište, za njeno današnje rukovodstvo i glumce koji tamo igraju, bilo je jako značajno što je neko tako uticajan kao NJujork tajms obratio pažnju na njih.

* Ko je bila vaša publika u NJujorku, kako su ratnu balkansku priču o mržnji i osveti doživeli ljudi sa ovog prostora koji tamo žive, a kako američki gledaoci?

– Potpuno drugačije nego publika u Beogradu, Prištini i na gostovanjima u Albaniji. To je drugi svet, druga planeta. Ali, hajde da krenemo od toga kako izgleda sam Teatar La MaMa, odnosno, ta scena koja se zove Elen Stjuart. A izgleda identično kao Zvezdara teatar kad je otvoren, i čim uđete ona odaje utisak potpune alternative. Publika koja je dolazila da nas gleda u većini slučajeva bila je ona, što bismo rekli, američka. Publika koja je vezana upravo za taj prostor i za to mesto samog Sohoa i Vilidža. Ti ljudi već svojim izgledom asociraju da ih zanima ono što nije televizija, nisu reklame, i koji prate nešto što je drugačije u svakom obliku umetnosti. Oni čak i ne znaju kakvu predstavu dolaze da gledaju, pročitali su neke prikaze o tome i prosto ih interesuje. Na kraju krajeva, ulaznice za predstave u La MaMi su oko četrdeset pet dolara, što je sa stanovišta NJujorka zaista jeftino. Ta publika je na Balkan bordello duhovitije reagovala nego naša, oni su crnohumornu priču o raspadu porodice nekako ironično shvatili, i možda je dobro što je to tako. Ali, bilo je prilično uzbuđenja, dobijali smo mnogo aplauza, čak i uzvike bravo, što takođe nije baš uobičajeno za američku publiku. Naši ljudi, a bilo ih je par na svakom izvođenju, Albanaca, Bosanaca, Crnogoraca, Beograđana… dolazili su na predstavu da bi čuli svoj jezik, a mi Balkan bordello igramo na engleskom.

* Proveli ste na Kosovu mesec i po dana radeći ovu predstavu. Mogu li danas Beograd i Priština da se povežu u bilo kom smislu i van pozorišne scene?

– Da ima pameti, povezali bismo se. Ali, nema pameti nigde, ni sa jedne, ni sa druge, a bogami ni sa treće strane. Mi smo ovu predstavu spremali u Prištini, ali ako me pitate šta je bliže, Priština ili NJujork, bliži je NJujork. Jednostavnije se dođe – ne lepiš nikakve nalepnice na sebe da se ne bi videlo odakle si, niti oni drugi lepe nalepnice na svoje oči da se ne vidi kom narodu pripadaju. Nema tu sluha, nažalost, i nema mogućnosti da se i sa jedne i sa druge stane pruži ruka. Te prilike su propuštene dosta davno, počinjene su kardinalne greške u prošlosti. Uključujući i taj rat u kojem smo na kraju izvukli deblji kraj time što smo bombardovani, što su ljudi izgubili živote i ovde, što su izgubili živote i na Kosovu, i time što smo oficijelno, što se tiče velikog dela čovečanstva i sveta, izgubili deo naše teritorije kojom objektivno više ne upravljamo. Kad odlazimo u Prištinu mi prolazimo nešto što se sa naše strane zove administrativni punkt, a sa kosovske granica, pa ti sad vidi kojem ćeš se carstvu privoleti.

* Da li je danas na Kosovu više problema koji su politički konstruisani?

– Na ličnom planu, ne postoji nikakav problem između mene i te sredine tamo, između onih koji misle pojedinačno, između čoveka i čoveka. Postoji problem između ljudi koji na globalnom planu gospodare sudbinama tih naroda – s jedne strane kosovskog naroda, srpskog i albanskog koji tamo živi, a s druge strane našeg naroda koji se uvaljuje u nešto što je sukob koji, po mom osećanju, ne postoji. Mislim da se stalno raspiruje neki sukob koji je konstruisan. A i tamo ljudi žele da žive normalno, bez obzira kom narodu pripadaju, i tamo nije takva situacija kakvu mi odavde vidimo, niti je ovde takva situacija kakvu oni odande vide. Oni se plaše da dođu ovde, kao što se i naši ljudi plaše da idu tamo, i to je prosto tako. Nažalost.

* Koliko smo spremni da se čujemo, razumemo, i da jedni drugima zaista oprostimo ono što se dogodilo?

– Nismo spremni, generalno, kao sredina. Verovatno možeš da pričaš da ne postoji problem dok ga ne osetiš na svojoj koži. Neko je, izvesno, osetio, pa ga to s razlogom boli i misli da ima problem. Ali, ja negde ipak verujem da bi to moglo nekako da se hendluje, da bi mogao da se postigne neki sporazum i kompromis. Na kraju krajeva, Kipar živi kao država podeljena na dva dela, sa bodljikavom žicom koja stoji između, a većina sveta priznaje grčki deo u odnosu na turski. Kad je srušen Berlinski zid dignut je novi, u Izraelu, između jevrejskog i palestinskog naroda. Putujete autoputem, a s leve i desne strane su zidovi. LJudi se boje i onda potraže neko rešenje, zid je užasna stvar, ali taj zid na neki način rešava problem. Ti zidovi ne postoje na Kosovu, i ne znam da li bi tu mogli da budu rešenje. Lično, ne verujem.

* Šta je sa zidovima koje ljudi na Kosovu imaju u svojim glavama?

– Priština i Gračanica su udaljeni nula kilometara. Gračanica je opština Prištine, koliko shvatam, i kad se čovek vozi iz centra Prištine onda dođe u jednu ulicu koja je malo naseljena. Odjednom, iz nečega što je potpuno jedan kvaziamerički milje, uđe u ambijent nekog Čačka. Kad kažem kvaziamerički, mislim na to što sve državne institucije na Kosovu ispred svojih ulaza imaju dve zastave, jednu kosovsku i jednu američku. Američki deo ekipe naše predstave Balkan bordello se, recimo, nikad nije pitao zašto negde preko sveta stoje američke zastave. To je tako, a onda iz toga dođete u jedan deo gde stoje samo srpske zastave, gde je moguće plaćati dinarima i kupovati sve prehrambene namirnice koje se kupuju i kod nas, i gde vas čekaju s nekom posebnom radošću i prepoznaju vas. Kad tako gledate sa strane prilično bolno deluje kad se uđe iz jednog dela grada u drugi, koji ni sa čim nisu podeljeni osim zidovima u glavama ljudi. A uveren sam kad bi se neko malo ozbiljnije bavio sagledavanjem toga na jednom finansijskom nivou – šta ja imam od toga, da bi ta stvar sa zidovima u glavama mogla da se reši, i da i s jedne i s druge strane postoje ljudi koji to danas žele. Oni, nažalost, nisu u toj poziciji, nemaju mandat da reše na način na koji bi izuzeo svaku vrstu daljeg sukoba između naroda.

* Koliko mi odavde uopšte imamo neku realniju sliku kako danas izgleda život na Kosovu?

– Apsolutno nemamo, odnosno, imamo jednu potpuno nerealnu sliku Kosova, pored one objektivne, da je srpski deo sada u mnogo, mnogo većoj manjini nego što je bio pre 1999, i to je tragično. Mi možda malo dokačimo sever Kosova i znamo šta se tamo dešava, možda malo dokačimo i Prištinu, ali mi ne znamo da Priština danas ne izgleda kao što je izgledala, da niko u Prištini više ne govori srpski i da tamo nema pripadnika srpskog naroda, ako izuzmemo Gračanicu, a to je mala enklava. Jednostavno, tamo nas nema kao naroda, i američke zastave u dobroj meri prikazuju da je to jedna objektivna slika. Mi ne znamo da na Kosovu postoje autoputevi koji su potpuno na američkom nivou, koji se ne naplaćuju, i kojima vrlo brzo možete da stignete s kraja na kraj Kosova, da začas budete na moru, da li u Albaniji ili u Crnoj Gori, svejedno. Mi ne znamo da jedno malo mesto kao što je Uroševac, koji oni zovu Ferizaj, što nisam znao dok tamo nismo igrali predstavu, ima u svom gradskom okviru ogroman šoping mol, kakav nisam mogao da zamislim. Ali, rekli su mi da je Uroševac na pet kilometara od Bonstila, najveće američke baze na Balkanu i u ovom delu Evrope, i u taj mol dolazi američka vojska. Mi nemamo sliku o tome da nam je neka vojna baza tu, jako blizu. Mi, zapravo, ništa ne znamo o Kosovu danas.

* Šta je potrebno da bi se između Srba i Albanaca dogodio iskreni ljudski gest?

– Potrebno je biti čovek. Kad sam bio u Prištini dok smo spremali Balkan bordello živeo sam u malom privatnom hotelu Parlament, koji se nalazi preko puta zgrade kosovskog parlamenta. Drugog ili trećeg dana prišao mi je njegov vlasnik i rekao: „Gospodine Cvetkoviću, vi ste meni najvažniji gost“. Gruba je reč ako bih rekao da me je tom ljubaznošću kupio. Ali, znate, ako vam to kaže neko ko je možda bio izbeglica, a sigurno je to bio tokom rata i bombardovanja 1999, verovatno i pre toga, onda je to važan gest. Uključujući i gest rediteljke Bljerte Neziraj i njenog muža Jetona s kojima sam radio predstavu, koji su sa svojim porodicama bežali glavom bez obzira kao vrlo mladi. Oni su Ivanu Mihailoviću i meni pružili ruku time što su nas pozvali da budemo u ovoj produkciji. Sada zajedno nastupamo, a time što o Kosovu možemo da razgovaramo, bez obzira što će oni u svojim pričama nositi gorčinu izbegličkih dana, i bez obzira što ćemo mi nositi gorčinu NATO bombardovanja, mi možemo da živimo u ljudskim odnosima. Ivan i ja možemo da budemo u Prištini mesec i po dana kao najvažniji gosti, oni mogu da dođu ovde i takođe budu ugledni gosti u nekom beogradskom hotelu koji ih rado prima, i može da se igra predstava albanskih autora bez demonstracija ispred pozorišta. Moguće je, dakle, da se dogode iskreni ljudski gestovi, samo je pitanje ko su ljudi koji se time rukovode. Na mikro planu imamo mogućnost da jedni drugima pružimo ruku. Na globalnom je to, nažalost, nemoguće.

* Gde vi pronalazite nadu da ovaj naš prostor neće ostati zarobljen u začaranom krugu mržnje i osvete?

– Ne pronalazim nadu. Ostaćemo se zarobljeni u tome u čemu smo zarobljeni već decenijama, možda i duže, a da to nismo ni znali. Da se vratim na početak ovog razgovora – stvari se ponavljaju i u istorijskom i u kreativnom smislu. I zbilja, ne pronalazim nadu da na globalnom planu, i u svetu i kod nas, može nešto da se reši. Mislim da je sva budućnost, zapravo, u individuumu, u jednoj ličnosti. Ono što nosiš u sebi i što je tvoje, nosiš za sebe, za one koje voliš, nosiš u ime države kojoj pripadaš, i sa tim negde nastupaš. Ne nosiš tuđe ideje u svoje ime, nego isključivo svoje, i samo u svoje ime. U tome je nada.

Potpuna alternativa jednom mejnstrimu

– Kad kažemo off off Brodvej to ne znači da je slabije od Brodveja, naprotiv, nego da je potpuna alternativa jednom mejnstrimu koji se u poslednjih pedeset-šezdeset godina uspostavio u NJujorku. A to je da postoji brodvejski teatar koji podrazumeva određene šablone – šablone u načinu izražavanja, u tome gde se ta pozorišta nalaze, koliko koštaju ulaznice za te predstave, ko su glumci koji u njima igraju… A oni su ili filmske zvezde, ili uslovno pozorišne zvezde, što danas ne mogu da kažem da baš postoji u samom NJujorku. Ali, to da nekadašnji pozorišni glumci postaju filmski značajne ličnosti u holivudskom smislu, vraća se na neki način na scenu brodvejsku, što izaziva veliko interesovanje.