INTERVJU Bend THOU: Kako da očuvamo punk duh? Puno svađe, samokritike, samookrivljavanja i griže savesti

THOU su potpisnici jedne od najuticajnijih i najinovativnijih nezavisnih izdavačkih kuća — Sacred Bones, a stekli su velika priznanja kritike i publike, praveći albume u saradnji sa drugim umetnicima, poput benda The Body i Mizmor, ali i  pevačicom Emom Rut Randl. 

Ipak, u Beograd ih dovode Nekroskop booking, i dolaze tvrđi nego ikad i promovišu poslednje izdanje, Umbilical, sa kojim su nas oduvali žestokim vokalom, teškim rifovima i snažnim brejkdaunima. Društvo na bini 28. u KC gradu praviće im domaći bendovi In from the Cold i Warthodox.

Popričali smo sa pevačem benda Brajanom, o poslednjem albumu, ali i kako nam je rekao, verovatno poslednjim danima benda, jer sumnja u dalje nastavljanje svirke, ali i svemu onome što ga tera da i dalje izlazi na binu.

Šta mogu vaši fanovi da očekuju od predstojećeg koncerta, i po čemu se ova turneja razlikuje od prethodnih?

Šta mogu da očekuju? Pa, isto ono što uvek mogu da očekuju. Samo ćemo izaći na binu i odsvirati sve kako treba. Turneja se razlikuje po tome što letimo svuda po Evropi. To do sada nismo baš radili. Više liči na način na koji smo organizovali turneju po Australiji i Novom Zelandu. Mislim da tako funkcionišu mnoge turneje tamo.

Dobijali smo razne zanimljive ponude za ovaj put, i želeli smo da ih prihvatimo sve, ali imamo ograničeno vreme. Ne možemo da budemo na putu tri meseca ili čak ni ceo mesec. Pa smo napravili plan kako da obiđemo mesta koja obično ne stižemo da posetimo. Svaki put kada dolazimo u Evropu, agenti nam govore da ne možemo ovde ili onde zbog sezone i slično. Ali, iskreno, kako se približivamo kraju postojanja benda, ne želimo više da slušamo te izgovore. Samo želimo da sviramo gde želimo.

Novac nam nikad nije bio glavni motiv, radije ćemo izgubiti novac i otići na zanimljiva mesta nego da ponavljamo iste turneje po stoti put. Za nas je turneja i način da vidimo nova mesta, upoznamo nove ljude. Bez uvrede za Lajpcig i sve druge gradove po Nemačkoj, ali ne želimo više da prolazimo kroz svaki njihov grad iznova.

Interesantna životna filozofija. Hajde da pričamo o vašem poslednjem albumu. To je album koji niste radili u saradnji sa drugim bendovima kao neke ranije. Kakvu energiju i teme ste želeli da istražite ovog puta?

Pa, to je na neki način kao manifest. Svi naši albumi su samokritični, ali ovaj posebno. Pisao sam o greškama koje smo pravili kao bend, i koje i dalje pravimo, posebno u međuljudskim odnosima. Tema je introspekcija i, nadamo se, neki rast. U neku ruku, album je kao disstrack – dis na bend, dis na mene. Što se tiče razlike između kolaborativnog i samostalnog albuma – ne mislim da to bitno menja stvari.

Ako se ideja uklopi sa onim što radimo, tema mora da odgovara zvuku koji stvaramo. Za običnog slušaoca, sve naše pesme možda zvuče slično. Za nas – to je kao dan i noć. Čak i male razlike su nam velike. Recimo, razlika između albuma koji smo radili sa The Body i ovog novog je ogromna. Tema i zvuk moraju da se uklope.

Prvi put sam čuo za vaš bend kroz saradnje, npr sa The Body ili Emom Rut Rundle. Šta za vas čini dobru muzičku saradnju? Kako birate partnere?

Najvažnije je da njihova muzika može prirodno da se spoji sa našom, ali rezultat mora da bude nešto novo, ne samo „naš bend plus njihov bend“. Kada radimo saradnju, zamišljamo to kao da stvaramo potpuno novi bend. Naravno, zbog našeg zvuka, zbog toga kako naštimavamo gitare i kako sviramo, to uvek pomalo liči na nas. Ali struktura pesama i način pisanja mora da donese nešto novo. Ne želimo da zvuči kao „Thou feat. Liam iz Mizmora“, niti obrnuto. Takođe, bitno je da se lično slažemo sa ljudima. Sa The Body smo bili prijatelji pre saradnje. Znamo da možemo da budemo naporni, ali znamo i kad se neko ne uklapa.

U vašoj muzici ima mnogo žanrovske širine, ali i izraženog pank DIY duha. Kako održavate taj „uradi sam“ mentalitet kroz sve ove godine? Da li iza toga stoji neka politika ili etika?

Pa… verovatno to ne radimo baš savršeno, jer sam upravo napisao ceo album o tome kako nismo uspeli da ostanemo „punk“ u tom smislu (smeh). Ipak, i dalje smo jako uključeni u sve što radimo, čak i kad imamo pomoć – uvek smo mi ti koji postavljaju hiljadu pitanja. Malo smo naporni.

Za mene je DIY kultura najviše o tome kako tretiraš druge ljude. Tu smo i uspevali i grešili. Kad si klinac, vidiš da se događaju neki koncerti i pomisliš da je to nešto veliko. A onda shvatiš da ti zapravo treba samo prostor, utičnica i dobra volja. Isto važi i za odnose – kad upoznaš ljude koje si do tada posmatrao kao „velike“, shvatiš da su to isti obični ljudi kao ti. Za mene je DIY upravo to: shvatanje da imaš moć da nešto uradiš bez traženja dozvole.

Ne moraš da misliš da je neko iznad tebe — samo mu priđi i shvatićeš da ima iste mane kao i ti. Kako da očuvamo punk duh? Pa… puno svađe, samokritike, samookrivljavanja i griže savesti. Eto.

Na turnejama ste obišli ceo svet. Šta ste naučili na putu – o svetu, o sebi? Ima li trenutaka koje posebno pamtite, bilo radosnih, čudnih ili zastrašujućih?

Iskreno, posle 20 godina, sve se malo zamaglilo. Mnogo toga se ponavlja. Sećam se jedne stvari iz 90-ih, možda je bilo i kod vas — bio je fanzin ili vodič za bendove pod nazivom „Book Your Own Fucking Life“. Mislim da ga je pokrenuo Maximum Rocknroll. U tom vodiču je među prvim savetima za turneju bilo: „Operi svoja je*eno posuđa.“ U smislu — imaj poštovanje prema ljudima koji te ugoste. Ostavite mesto boljim nego što ste ga zatekli. Mislim da je to lekcija koju smo naučili kao bend – i koju stalno iznova moramo da učimo.

Znaš li nešto o Srbiji ili o regionu? Ima li nešto što te zanima u vezi sa Beogradom?

Ne mnogo. Imamo još par nedelja do puta, pa ću imati vremena da istražim, da vidim šta želim da posetim. Nikad nisam bio tamo. U stvari, ni na jednom od mesta na ovoj turneji nisam bio — osim jednog grada u Francuskoj koji obilazimo jer smo ga propustili prošli put. Možda je Tajler bio negde odatle, ali ja nisam. Idemo i u Istanbul — prvi put. I u Grčku. Prijatelj mi je nedavno bio tamo i oduševio se. Samo se nadam da ćemo imati dovoljno vremena da malo izađemo iz kombija i prošetamo, da vidimo gradove makar malo.

Kada ne sviraš, šta te okupira na turneji? Knjige, igrice, muzika, rituali?

Uglavnom iste bendove koje sam slušao od kad sam imao 13 godina. Ali imam i nešto novo. Na primer, tu je Nancy Mounir – mislim da je Egipćanka. Sjajan album. Moja partnerka, Emili, ima projekat Silver Godling — njen novi album je kao neka neoklasična oratorija. Još nije objavljen, ali ja imam snimak i fenomenalan je. Takođe sam preslušavao novi album Turnstilea, prilično dobar.

I za kraj – veruješ li da hard and heavy muzika i dalje ima moć da uzdrma sistem, da provocira, da utiče na nešto šire?

Apsolutno. Mislim da to važi za svu umetnost. Uvek me iznenađuje kad nas nazivaju političkim bendom, jer mislim da nismo direktni u svom političkom izrazu. Sve je to više lično. Znaš ono — lično je političko. Ne mogu da zamislim kako neko danas, u 2025, može da se bavi umetnošću a da to u nekoj meri ne bude politično.

Godinama dobijamo etikete samo zato što insistiramo na osnovnoj inkluzivnosti na koncertima. To nekima deluje radikalno, ali nama je normalno. I da, mislim da svako ko stvara i priča sa drugima ima moć da menja stvari. Imao sam profesora u srednjoj školi koji je govorio: „Vodi primerom.“ I to sam uvek nosio sa sobom. Ako želiš da svet bude bolji, počni od sebe.

Hvala ti, Brajane, vidimo se uskoro u Beogradu!

Naravno. Vidimo se! Hvala!