Ispratite ih sa ratlukom 1Foto: Promo

Sasvim neobično za jedan filmski festival, ali intrigirajuće kao rešenje – ovogodišnji FEST završen je igrokazom pod imenom „Muzički kritičar“. Naravno, postoji mnogo načina na koji tumačimo muziku, i u širem smislu umetnost kao takvu, te je njen doživljaj glavna tema ovog malog, zabavnog dela, u kome se našla savremena glumačka veličina kakva je, dabome, Džon Malkovič.

U trenucima kada se u Kombank dvorani još uvek polako navikavamo na realno prisustvo ovog mnogo puta na platnu već snažno doživljenog lica, pred nama se sve zavodljivije razvija prava mini-drama u kojoj maestro Malkovič igra ulogu svih onih osoba koje su tokom vekova komentarisale muzičke stvaraoce: nekada omiljene, a nekada omražene – kritičare.

Tako, kroz citate koje on sa očekivano ogromnom samouverenošću interpretira pred nama uživo, saznajemo šta se u svoje vreme mislilo o danas neospornim veličinama, kao što su Betoven, Šuman ili Debisi između ostalih. I dok nam kamerni sastav veselih, pa i raspojasanih muzičara, izvodi izabrane kompozicije, Malkovič čita odlomke iz ondašnjih kritika – koje ne mogu biti gore po autore.

U prvi mah, to je šok, jer su dela koja čujemo sa scene odmah potom, univerzalno prepoznata kao vredna. Ali, ubrzo postaje jasno da naš sadašnji ukus prolazi kroz savremene filtere, te da je nešto što danas nazivamo „klasičnom“ muzikom – samim tim i neprikosnovenom – nekad i te kako uznemiravalo duhove i proizvodilo negativna osećanja kod vlasnika ušiju nenaviklih na bilo kakvu kompozitorsku odvažnost. Postajemo svedoci jedne vanvremenske borbe u kojoj su, naročito revolucionari i oni smeli duhom, bili stalni predmet podrugljivih i nabusitih komentara.

Zaigranost muzičara i težina visokoparnih zapažanja koja Malkovič istresa po njima na sceni, dok sviraju bisere umetničke muzike, isprva izgleda kao lagani štos i muzičarsko kozerstvo, ali sa vremenom postaje jasno da se ovde krije mnogo dublja poruka. Ova predstava nas, korak po korak, uči da je muzika uvek menjala svet oko sebe, i testirala toleranciju okoline na nove ideje. Ono što je danas nepobitna vrednost, u svoje vreme rušilo je tabue, baš kao recimo pank ili hip hop, ne tako davno. I tu počinjemo da uživamo u ovoj nenametljivoj, plemenitoj duhovitosti u slavu kreacije.

Negde na pola ove priče o večno napetom odnosu između muzičara i muzičkih kritičara, stvari se neočekivano preokreću i odjednom do tada suvereni gospodar presudnih zaključaka o umetnosti – počinje da i sam biva predmet bavljenja upravo ljudi sa instrumentima u rukama. Kroz anegdote otkrivamo da naš kritičar ne samo da nije nepogrešiv, nego da je i sam bio predmet obrušavanja kritičara na njega – nenadmašnog Džona Malkoviča.

U jednom od najsmešnijih trenutaka predstave, glumac sa scene čita kritiku iz Istanbula koja ga je propratila, posle očito ne tako slavnog pozorišnog gostovanja – autor u njoj pledira da se pomenutom gospodinu umetniku više nikad ne izda turska viza, nego da se zadrži na aerodromu sledeći put dok ne dokaže kako uopšte ume da glumi. Ukoliko u tome ne uspe, oštri pisac zahteva da ga smesta isprate iz Turske sa ratlukom za uspomenu!

Ovakvi kalamburi karakteristični su za muzičku jednočinku „Muzički kritičar“ koja se završava urnebesnim pokušajima da se Mocartov „Turski marš“ interpretira u duru, umesto u molu, jer je tako veselije i poletnije, „bliže turskom duhu“ iz naziva kompozicije – što je ostvarenje kritičareve želje da odjednom postane umetnički direktor ansambla.

Naravno, njegova teorija i stvarnost muzičarske prakse nemaju mnogo dodirnih tačaka, ali ovaj sudar daje priliku Alekseju Igudesmanu i Hjung Ki DŽuu, sa njihovim sjajnim saradnicima, da briljiraju u maksenetovskom slepstiku na sceni, u kome se svira sve brže i raspusnije, pokušavajući da se klasična muzika učini što veselijom i frenetičnijom. Naravno, oni u tome i uspevaju do zapanjujućeg ‘naopakog’ virtuoziteta, na glasno oduševljenje publike.

Ah, ta divna, ‘raštimovana buka’, kako se već negde reklo valjda o Bramsu. Uvažene kritičarske mudrolije što grme o navodno ‘apsurdnoj i prenaglašenoj eleganciji’ Šopena, umetničkom ništavilu ovde, reklami za šampon umesto muzike onde, nepodnošljivo ružnom izgledu izvesnog kompozitora (!), te njegovom neskladnom licu poput kakvog zlog duha (!!!), muzici nejasnoj i neodređenoj, razjedinjavanju ideja, i jednom, po mišljenju kritičara, opštem raspadu sistema te stvaraočevoj perverznoj averziji prema formi – sve odreda su pre izraz nemoći višedecenijskog proceniteljskog sitnodušja, koje kao da ispisuje svoje retke sa činovničkim navlakama za rukave, nego dah slobode za čula i afirmacija otvorenosti za nove glasove, što bi kritika apsolutno valjala da bude.

Ti glasovi, oni su uvek znak istinskog života – to sada već sasvim dobro znamo – a nipošto ne tek grozna uvreda za uho kakvog kritičarskog pedanta, koji betonom definiše svoj slušalački posed jednom za svagda. Koliko je ovo samo bilo okrepljujuće duhovito.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.