Istorija koju poznajemo rezultat je prećutanih istina 1

U predstavi se prikazuje društvo u kome se umetničko, filozofsko i naučno stvaralaštvo smatra dekoracijom.

Rečenica – „što manje talenta, to više osećaja dužnosti“, izaziva smeh u publici. Nažalost, mi zaista živimo u društvu koje snažno promoviše taj princip – kazala je pozorišna rediteljka Anđelka Nikolić za Danas objašnjavajući vezu između pozorišne predstave koju je režirala i dramatizovala po pripoveci Miroslava Krleže „Sprovod u Terezijenburgu“ i današnjice.

Kako ste došli na ideju da predstavu realizujete kroz muzejsku izložbu?

– Bile su nam važne mesne i vremenske odrednice (početak dvadesetog veka u malom gradu u Austrougarskoj), kao i sve istorijske i kulturne reference, jer je za današnje vreme zanimljivo Krležino bavljenje temom Evrope i njenih tekovina.

Forma muzeja omogućila nam je da predstavu rasteretimo informativnosti, tako što smo je prebacili u materijalni, audiovizuelni plan. S druge strane, muzejska forma naglasila je interaktivni segment predstave. Neki od naših eksponata (zastave, pisma, kacige, rukavice) mogli bi zaista da se nađu u nekom vojnom ili istorijskom muzeju, a mi smo ih kombinovali sa nematerijalnim eksponatima, poput ljudskih osobina i međuljudskih odnosa, momenata iz intimnog života. Tako jednu izložbenu celinu predstavlja i soba glavnog junaka, Ramonga Gejze, koja postaje mesto zločina. Iako intiman, taj prostor je i veoma javan jer se u njemu odigravaju ishodi društvenih i političkih događaja.

Slika „Splav Meduze“ se provlači kroz čitavu predstavu, na kraju dolazi do dramatične konverzacije Olge i Varoniga ispred nje. Šta simboliše ova slika?

– Jedna od izložbenih celina u predstavi je muzej Luvr, a slika „Splav Meduze“ Teodora Žerikoa zauzima bitno mesto i u samoj pripoveci. S jedne strane Krleža ovu sliku tretira parodično, jer glavna junakinja, Olga Glembaj Varonig, prema njoj uspostavlja sentimentalni, kič odnos. S druge strane, može se identifikovati ozbiljan tretman sadržaja slike i njenog značenja u životu likova. Zanimljiv je podatak da je u vreme nastajanja slika bila delo angažovane umetnosti, osporavano i napadano. Bila je dokument o društvenom problemu i velikoj javnoj sramoti sa tragičnim posledicama. Reč je o brodu koji je potonuo jer ljudi koji su njim rukovodili nisu bili stručni, a pri tom su probali da zataškaju broj žrtava.

Koji su ideali likova ove predstave i zašto dolazi do samoubistva Ramonga Gejze?

– Ramong Gejza predstavlja princip govorenja i borbe za istinu na svim frontovima. Od međuljudskih odnosa do nekih društvenih situacija i političkih pitanja o kojima se ćuti. On gaji ljubav prema matematici, egzaktnosti, ali je i pesnik. S druge strane, pukovnik Varonig snažno zastupa tezu da društvo počiva na poslušnosti i osećaju dužnosti. Veruje u sprovođenje discipline bez postavljanja pitanja, i ima snažnu, represivnu politiku prema osetljivima i talentovanima. Olga promoviše princip konstantnog bežanja od sebe u putovanja i estetska i čulna zadovoljstva. Zanimljivo je to što je ona naizgled sofisticirana intelektualka, koja prema umetnosti (a i ljudima) ima odnos kolekcionara. Don Huan – Kaloj Bandi, zrači čisti hedonizam, utapa se u jednostavnim zabavama i psihoaktivnim supstancama. On je pragmatičan: ima svest o nepravdi, ali izbegava ulazak u konflikt, drži se parole (da citiram Krležu) „Treba ćutati i dalje služiti“. Sa tom pozicijom identifikuje se najveći broj ljudi danas. Oni vide šta se dešava, da nije dobro, ali zaključuju da neće uspeti da nešto promene, pa ostaju pasivni. Pametniji popuštaju, a glupi vladaju. To je naša sadašnjica i eksplicitna poenta predstave.

Koje još sličnosti predstava ima sa današnjom situacijom u društvu?

– Krleža vrlo jakim metaforama kaže da su „poliglote suvišne u društvu ljudoždera“, a ljudožderstvo je sinonim za društvo koje jede humanost. On to opisuje briljantnom opaskom kada glavni lik čita vest iz novina da se ubio čovek koji govori devet jezika a koji nije mogao dobiti posao pismonoše zato što su mesta popunjena. Priča o suvišnom znanju je priča našeg glavnog junaka. Na isti način tretiramo naše mlade stručnjake. To je licemerni odnos: hvalimo talente, tvrdimo da nam je stalo do kulturnih tekovina civilizacije, čuvamo slike u muzejima, ali faktički se sve to ipak doživljava kao nešto sporedno, ukrasno, manje vredno od ekonomije, vojne industrije…

Aktuelni primer je nebriga o Narodnom pozorištu, koje vode službenici sistema i partije. Tužno je kada sami umetnici prigrle poziciju službenika u interesu partije ili svom ličnom i iznevere umetnički poziv. U toj dugoj krizi uprave i država i Ministarstvo kulture više puta su pali na ispitu. Narodno pozorište funkcioniše, baš kao 17. pukovnija iz ove Krležine priče, u atmosferi strahovitog totalitarizma. Imate pukovnika koji vlada represijom, podmićivanjem, korupcijom, a sistem funkcioniše zahvaljujući „topovskom mesu“ – radu umetnika. Trpimo to stanje previše dugo, a publika koja posećuje NP do sada možda i nije osećala šta se u njemu dešava, jer se mi, umetnici, trudimo da taj naš „Splav Meduze“ održimo na površini. Govorim „mi“, jer to nije situacija koja se tiče samo zaposlenih u Narodnom, nego svih radnika u kulturi, a možda i svih radnika…

U sprovodu Austrougarske, ljubavnog trougla, glavnog junaka, istine i talenta, čija je smrt najtragičnija?

– Čovek se najviše identifikuje sa smrću ljudskog bića, jer nas to nagoni da razmišljamo o sopstvenoj smrti. Samoubistvo Ramonga Gejze tretirali smo na više nivoa, ne samo na psihološkom, nego i kao društveno-politički događaj, jer se fatalna odluka formirala na različitim frontovima. NJemu su se vrata pojedinačno zatvarala. Dok smo kreirali izložbu koja se polucinično zove „Razvoj samoubojstva intelektualca u prvoj polovici 20 stoleća“, čitali smo o tolikom broju umetnika i naučnika koji su došli do te strahovite odluke da oduzmu sebi život u trusnom periodu. To su veliki gubici. Kad talenat i osetljivost nailaze na nerazumevanje i osudu sredine, to je poraz jednog društva.

Kako se istina i talenat sahranjuju i ko ih ubija?

– Sam sprovod se sastoji iz jednog dugog komemorativnog govora koji drži pukovnik nakon smrti oficira. Kada neko umre, o njemu se govori sve najlepše, a ovde je proces obrnut. To neko u priči nazove „moralnim ubistvom“. Nečija tragična smrt se iskorišćava za snaženje morala društva koje propada. Krah Austrougarske u tom momentu je neminovan, a mi vidimo službenike sistema koji svim snagama šalju poruku da su oni življi nego ikad, blaćenjem ideoloških protivnika, užasnom glorifikacijom prošlosti i falsifikovanjem istorije. Kritička mišljenja koja bude sumnju se poništavaju i proglašavaju izdajničkim. Glavni junak je proglašen neprijateljem i na taj način se njegova smrt zloupotrebila, a mi postajemo svedoci apsolutne laži. Strahovita stvar jeste to što prisutni znaju da je to laž, ali ćute. Ćutanja se takođe ugrađuju u istoriju, na negativan način. I istorija koju sada poznajemo jeste verovatno rezultat mnogih prećutanih istina.

Da li u Srbiji dovoljno govorimo istinu?

– Šapuće se po sobama i po pijacama. Ali postoje neki odsudni trenuci u kojima treba, što reče narodna pesma, na strašnom mestu postojati – to jest govoriti. Opasno je ćutanje onih koji znaju i kojima bi se verovalo. S druge strane, govorenje istine nekad se ispostavlja kao samoubilačka aktivnost. Glavni lik iz predstave tim istupanjem dovodi sebe do situacija kažnjavanja i izolacije. Problem je kad jedan govori istinu a nema ko da ga podrži. Solidarnost danas najviše manjka u našim načinima života.

Publiku su čekale bombone sa porukama, šta predstavlja taj gest?

– Bombone smo nazvali interaktivnim eksponatom. Hteli smo da neke od Krležinih misli izvadimo iz konteksta predstave i damo ih na razmišljanje svakom pojedinačno. Bilo je duhovito što je direktor pozorišta dobio poruku – „što manje talenta, to više osećaja dužnosti“.

Koja Vam je omiljena poruka sa bombone?

– „Sve je to narkoza, samouspavljivanje“. Mislim da većina nas praktikuje neku vrstu sedativizacije i da to postaje dominantan način života.

Kaloj Bandi izdaje prijatelja kako bi se povinovao sistemu zarad bolje pozicije u društvu. Opet nešto što srećemo danas…

– Danas je teško očuvati dostojanstvo, jer je cena za koju se čovek prodaje pala. Država se povukla i dopustila da u brojnim slučajevima poslodavac odlučuje o sudbini zaposlenih. Radnici nisu zaštićeni već su svesni da su smenjive marionete i pioni. Kaloj Bandi, kao pravi čovek današnjice, čuva svoju poziciju. On misli da nema moć da utiče, pa zato ne rizikuje. Mi, na primer, čak i naše glasačko pravo odbacujemo. To je tema uoči svakih izbora. Uvek sam užasnuta koliko ljudi ni tu malu moć ne koristi. Svaki put kad žena ne glasa, ona obezvređuje žestoku borbu koje su generacije vodile da bi ženama obezbedile pravo glasa. Mi se toga lako odričemo kao da nam je tek tako dato, a nije dato. Za sve dobro što se dogodilo na ovom svetu neko se žestoko borio.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.