Ivan Jevtović: “Najgori učenici” na političkoj sceni

Kada je reč o deci, od desete, jedanaeste godine, pa do punoletstva, mi kao pozorišni stvaraoci i ceo establišment, zapravo imamo jednu rupu. Preskače se tih sedam, osam najvažnijih godina u formiranju ličnosti i buduće pozorišne publike. S druge strane, pošto sam nekoliko godina radio predstavu „Zato što te se plašim“ – o vršnjačkom nasilju – palo mi je napamet da princip prema kojem je strukturiran ovaj komad uvedem u praksu“, kaže za Danas glumac Ivan Jevtović, odgovarajući na pitanje šta ga je navelo da osnuje edukativno Pozorište Lektira „Vladimir Jevtović“.

„Prva premijera u ovom pozorištu je bila predstava ‘Romeo i Julija’ a večeras će premijerno biti izveden ‘Jazavac pred sudom’. Za 12. april planiramo premijeru Geteovog ‘Fausta“ a tri nedelje kasnije ‘Narodnog poslanika’. To su četiri dela iz srednje škole za ovo polugodište“, konstatuje Ivan Jevtović.

* Kada ste rekli da ste hteli da uvedete u praksu isti princip prema kojem je strukturirana predstava o vršnjačkom nasilju, na šta ste mislili i koliko vas je da osnujete edukativno pozorište podstakao podatak da svega šest odsto srednjoškolaca čita školsku lektiru?

– Nakon što bismo odigrali predstavu „Zato što te se plašim“ profesori Žarko Trebješanin ili Ratko Božović bi zajedno sa decom komentarisali ono što su videli, dok bismo u trećem delu organizovali forum teatar. Što se tiče lektire ona omogućava niz fantastičnih glumačkih i uopšte pozorišnih zadataka pošto se radi o veličanstvenim delima domaće i strane literature. Želeo sam da probamo da srednjoškolce na neki nov način animiramo, pozovemo i probudimo, da otvorimo njihovu radoznalost kako bi posle ili još bolje pre gledanja predstave pročitali komad i još bolje ga razumeli Ali ono što je još važnije za ovu generaciju jeste da imaju direktan upliv u sve to.

* Kako izgledaju susreti sa publikom , kako deca reaguju?

– Dolazi do interakcije, ruši se četvrti zid što nam je bio i osnovni cilj. Deca u gledanju pokazuju veliku koncentraciju. Oni koji su čitali knjige odmah povezuju i prihvataju ideju da delo može da bude adaptirano. Posebno je uzbudljivo kad profesori, odnosno, moderatori povežu učenike sa likovima kojima mogu direktno da postavljaju pitanja. Tako se dolazi do uzbudljive književne i dramske analize. Posebno ume da bude zanimljivo kada deca preuzimaju ulogu reditelja, odnosno, daju instrukcije po kojima glumci bez pogovora i sa uživanjem rade scenu. Recimo, u opštepoznatoj sceni ispijanja otrova u predstavi „Romeo i Julija“ bilo je fantastičnih predloga koji su donosili i žanrovske promene. Mi jednostavno otvaramo mogućnost da se kaže da postoje i druga rešenja ali ih upućujemo i na taj originalni rasplet – zašto je neko delo baš tako napisano, što mislim da dodatno aktivira analitičku svest.

* Kakve su sve predloge imala deca u toj čuvenoj sceni ispijanja otrova?

– Uglavnom su predlozi bili tačni u okviru žanra tragedije ali je bilo ideja da Romeo recimo uopšte nema hrabrosti, shodno onome što je danas opšte poznato u svetu neempatičnosti i nespremnosti da se žrtvuje. Tako se u komadu Julija probudila, a jedna devojčica iz publike je došla do nje da joj objasni šta se desilo. Naravno, bilo je interesantno po sebi videti susret te dve devojčice – jedne iz 16. veka i druge iz 21. Bilo je takođe i predloga da se Julija probudi i shvati da joj uopšte ne odgovara da se žrtvuje nego da treba da ode u Pariz.

* Koliko je važno ko je na vlasti kad je reč o kulturi?

– Nemam precizan odgovor ali se pitam bilo kog dana kako je moguće da se decenijama dešava da kultura bude skrajnuta. U poslednje vreme kolege pričaju da je u vreme gospođe Nade Popović Perišić, iz tada omražene nam stranke SPS, budžet za kulturu bio četiri procenata. To iz ove perspektive deluje kao naučno fantastika a nemoguće je bilo šta uraditi bez sredstava i jasne političke odluke da nam je kultura neophodna. Ako je budžet za kulturu na nivou statističke nule kao recimo poslednji koji je bio 0, 76 od čega je dve trećine, kako je nama rečeno, dato za informisanje a ostala je jedna trećina za kulturu. Samo i samo iz toga nastaje problem i nasilja i gubitka svakog kriterijuma a i nestaje i ovaj grad i ovaj narod u svakom svom obliku. Pojavljuju se nove generacije koje sistemski nisu podržane a na scenu stupaju političari „najgori učenici“, kako ih ja zovem, i pričaju kako treba nasilno da se uvede tržište. Pakao i potpuna besmislica. U najbogatijim državama – Nemačkoj, Danskoj, u skandinavskim zemljama u kojima sam radio, količina sredstava koja se ulaže u kulturu i kroz konkurse i niz mogućnosti je nešto što čini te zemlje superiornim. Prema tome, nama je neophodno da se konačno pojavi neki lider, neke vlade, neki šef, neki čovek koji će shvatiti da u taj vagon mora da pošalje hranu i vodu zato što mi grcamo bez ičega već decenijama.

* S tim u vezi koga biste podržali na ovim izborima i zašto ?

– Sašu Jankovića zato što mi se čini da može da bude ozbiljan protivkandidat poziciji koja mi se uopšte ne dopada.