Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu, Hrabal se smatra jednim od najvećih čeških pisaca 20. veka, a o njegovim neobičnim „smešnim i jezivim pričama“ u knjižari Delfi u SKC-u govoriće: književni kritičar Milan Vlajčić, Boris Burić i Nenad Racković, dok je kao moderator najavljena je urednica izdanja Janja Stjepanović.

Hrabalove priče „Moritati i legende“ inspirisane su „krvavim poemama“ koje su se nekad pripovedale na vašarima i prepričavale po češkim pivnicama i berbericama. On sam u poglavlju „Post skriptum“ pokušava da kroz Priručnik češkog jezika i tumačenja književnih teoretičara bliže žanrovski pojasni legende u prozi i moritate kao istovremeno smešne, jezive, zabavne i preteće priče prisutne u svetskoj književnosti od Homera do Bertolta Brehta.

„‘Moritati i legende’ spadaju u rani, nadrealistički period Hrabalovog stvaralaštva. Iskazuju sve vrline kontradikcije njegove proze – crni humor, paradokse egzistencije, apsurd, tragično i komično, uzvišeno i nisko, čulno i apstraktno, u nastojanju da se sagledaju i izraze dirljivo smešne i zastrašujuće jezive ‘perlice na dnu’ ljudske sudbine, iskaže smisao i besmisao bića – uz naglašeni ili zapreteni hrabalovski humanizam u kome je sva ljubav samo samosećanje“, objašnjava Aleksandar Ilić u pogovoru knjige, u kome Hrabalovo delo analizira kroz ocene njegovih sunarodnika pisca Jozefa Škvoreckog i književnog kritičara Vaclava Černog.

Bohumil Hrabal (1914-1997) rođen je u Brnu, tadašnjoj Austrougarskoj. Sin upravnika pivare u Nimburgu, na Karlovom univerzitetu u Pragu doktorirao je pravne nauke, ali se u životi bavio drugim poslovima – radio je kao magacioner, notar, otpravnik vozova u Kostomlatama, agent osiguranja, trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, fizički radnik u kladenskim čeličanama, skupljač stare hartije u Pragu, statista i majstor u praškim pozorištima, da bi se 1963. definitivno posvetio pisanju.

Nekoliko godina uzastopno nagrađivan pisac, posle javne osude sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. Hrabal je doživeo zabranu objavljivanja njegovih knjiga, koja je bila na snazi sve do 1975. kad je zbog blage podrške režimu „normalizacije“ u čehoslovačkoj javnosti izgubio status disidenta. Posle pada Berlinskog zida rehabilitovao ga je njegov prijatelj Vaclav Havel.

Hrabal je počeo da piše u mladosti, ali su njegova rana dela zbog nemačke okupacije i sovjetske diktature završila sakrivena u fiokama i zakopana u vrtu u bocama. Do 1963. kad je književnu slavu stekao zbirkom priča „Perlica na dnu“, bio je poznat samo uskim krugovima praškog neorealizma. Period od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje njegovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac i scenarista – njegove pripovetke i novele privlačile su najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana NJemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film „Strogo kontrolisani vozovi“, nastao po jednoj od priča „Legenda o Kainu“ iz zbirke „Moritati i legende“, Mencl je 1967. dobio Oskara.

Hrabalova najpoznatija dela su: „Šišanje“, „Gradić u kome se zaustavilo vreme“, „Služio sam engleskog kralja“, po kome je Mencl takođe snimio film, „Nežni varvarin“, „Suviše bučna samoća“, „Svečanosti Sneguljica“, „Tužna lepota“,“ Svaki dan čudo“, „Harlekinovi milioni“, „Klubovi poezije“. Prevedena su na 27 jezika.

Stradao je u 82. godini nesrećnim slučajem u bolnici – hraneći golubove pao je sa petog sprata, što je kasnije povezano sa činjenicom da je živeo u stanu na petom spratu i da je u više knjiga pominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata.

Pisanje kao disanje

Književni kritičari ističu da Bohumil Hrabar u mnogobrojni intervjuima nikad nije govorio o sebi kao piscu, već je tvrdio da je zapisničar priča i događaja. „Samo usisavam, sakupljam i smeštam u glavu gomilu tih priča, čitav kristalni luster tih staklića. A kad osetim pritisak, kad preti da mi se raspsne glava, moram da sednem za pisaću mašinu. Isto ako što udišete i izdišete, to je jednostavno mehanizam disanja, pišem tako dugo dok iz mene ne isteknu sve te slike koje su me uznemiravale, koje su se međusobno gurkale kao deca dok se igraju u pesku“, govorio je Hrabal, čije su glavno mesto inspiracije bile pivnice, posebno praška „Kod zlatnog tigra“ koja je bio veran pola veka i gde je imao svoj sto i uz pivo okupljao „virtuoze usmene književnosti“.