Jugosloven koji je pobegao u Teksas 1Danilo Udovički

Prošle godine se uveliko slavila stogodišnjica Bauhausa, ali se niko nije osvrnuo na moskovski VHUTEMS, osnovan iste godine, uprkos tome što je bio daleko bogatiji i raznovrsniji (najmanje četiri avangardna pravca). Iz te plejade čuven je bio arh. Leonidov, koga se i Le Korbizije bojao.

Zgrada Ujedinjenih nacija u Njujorku je zapravo Leonidovljev konkursni projekat iz 1929. za Ministarstvo lake industrije u Moskvi. Kopije projekta je Korbizije poneo sa sobom prilikom jedne posete Moskvi i predao ih dve decenije kasnije kao svoj projekat Ujedinjenim nacijama. Pošto nije imao dozvolu da gradi u SAD, žalio se svuda da mu je projekat ukrao Volas Harison (Wallace Harrison).

Ovo su reči arhitekte Danila Udovičkog, koji je zaista bio iznenađen, kako mi je i sam kratko poručio iz Amerike, kada je njegov intervju, koji je dao iskusnom kolegi Borislavu Bati Stojkovu u Politikinom kulturnom dodatku 3. 10. 2020, bio objavljen. Iako danas možda Politika nije na nivou na kome je bila pre 43 godine, kada je on napustio tadašnju Jugoslaviju, ocenjujem da je za našu javnost, a posebno za struku, veoma značajno da sazna čime se ovaj čovek bavi u Americi.

Danila Udovičkog se sećam još od prvih dana 1961, kada smo zajedno upisali Arhitektonski fakultet u Beogradu, pre svega iz aktivnosti u KMA (Klub mladih arhitekata) koji su tada vodili budući korifeji Slobodan Dane Mašić, Spasoje Paja Krunić i Dragutin Šilja Kovačević, naše starije kolege. Nas nekoliko brucoša smo im pomagali, lepili zidne novine po hodnicima, ali i u značajnom poduhvatu pisanja i ručnog štampanja čuvenih „Sveski“ o savremenoj arhitekturi. Tako se već u prve četiri sveske pojavio Le Korbizije, Valter Gropius, Mis van der Roe i naš Dobrović sa svojim čuvenim tekstom „Inženjeri osvajaju vrhove arhitekture“. A kao krem svemu tome, pojavila se na našem jeziku, u izdanju KMA „Atinska povelja“, ta Biblija savremene arhitekture (anonimno izdanje iz 1943) koje je Danilo Udovički, sin Laze Udovičkog, španskog borca i iskusnog diplomate, poliglota, sudski tumač i simultanac za francuski i španski jezik, preveo sa francuskog. Za vreme studija i sam je bio predsednik KMA.

Danilo Udovički se već posle diplomiranja 1967. priključio Grupi 13, koju su sačinjavali Davičo Cveta i Kolja, David Miša, Drndarski Aleksandar, Karapešić Živojin Bata, Lazarević Kića, Macura Lidija i Vladimir, Simeunović Miroslav, Udovički Danilo, Rukavina Ivica, Plovanić Elizabeta i Radević Radmila. Grupa je između 1968. i 1972. učestvovala na više jugoslovenskih konkursa, a posebno na konkursima za Spomen-obeležja kao što su Peć, Kragujevac, Skoplje, Kosmaj, Stubica, Pančevo, Kraljevo, Ruma i osvojila više nagrada i priznanja (prve nagrade – Ruma i Deliblatska peščara). Kada je grupa rasformirana, Danilo se zaposlio u Jugoslovenskom institutu za urbanizam i stanovanje, kao samostalni istraživač, postdiplomac arhitekture, ali se upisao i kao vanredni student na Filozofski fakultet.

Događaji iz 1966, demonstracije na ulicama Beograda protiv rata u Vijetnamu, a posebno događaji iz 1968, kada je bio veliki bunt studenata u svetu, pa i kod nas, Praško proleće (upad sovjetskih trupa u Prag), odredili su Danilovu dalju sudbinu. Bio je izuzetno aktivan, posebno na Filozofskom fakultetu. Pisao je za listove Student i Vidike, išao na debate, lepio plakate i pisao proglase, o čemu sjajno svedoči njegova briljantna knjiga, objavljena 2014. pod naslovom „3. jun 1968“ i podnaslovom OD KRITIKE SVEGA POSTOJEĆEG, DO UNIŠTENJA SVEGA POSTIGNUTOG. Kad se sve sleglo i kad je odslužio vojsku, iznenada je uhapšen 15. februara 1973, ispitivan tri meseca u CZ i ekspresno osuđen na dve godine zatvora, u potpuno montiranom, izmišljenom procesu. Kaznu je izdržavao u Zabeli.

Nakon izdržane kazne uspeo je da dobije i naš, ali i francuski pasoš, pošto je rođen u jednom francuskom selu, u Pokretu otpora kome je pripadala i njegova majka. Ona je bila Francuskinja. Pasoš je dobio i zahvaljujući angažovanju LJubiše Ristića, koji je te godine gostovao sa svojom pozorišnom predstavom u Francuskoj. Danila su u tom selu svi znali, jer je često odlazio tamo na odmor kod rođaka. Otputovao je preko Dubrovnika i Barija za Ameriku, odmah je nastavio studije u Bostonu i ubrzo doktorirao na prestižnom MIT i dobio posao na Univerzitetu u Ostinu (Teksas), gde i danas predaje arhitektonsko projektovanje i Istoriju i teoriju arhitekture. Deo seminara o ruskoj avangardi koje je držao svojim studentima bio je i Marksov „Manifest“. Studenti su, po njegovoj priči, pročitavši ga, bili zaprepašćeni koliko je i danas aktuelan!

Danilo Udovički je objavio veliki broj radova u prestižnim svetskim časopisima, bio je član Centra za ruske, istočnoevropske i evroazijske studije i Centra za evropske studije, držao predavanja na školi lepih umetnosti u Parizu, a upravo mu je ovih dana izašla iz štampe knjiga pod naslovom „Sovjetska arhitektonska avangarda – arhitektura i Staljinova revolucija odozgo 1928-1938“. Izdavač je Bloomsbury Visual Arts. Kolega Borislav Stojkov napravio je intervju sa njim za Politiku povodom izdanja te knjige.

Kad smo se sreli prošlog leta posle 43 godine, dugo smo ćutali i gledali se, a potom priči nije bilo kraja. Pokazao sam mu jedan kratkometražni film, koji je stajao u bunkeru „Zastava filma“ 30 godina. Snimio ga je moj pokojni prijatelj, režiser i profesor na Akademiji, Radomir Bajo Šaranović 1968. Mene je izvukao iz obrenovačke kasarne kao vojnika te 1968. da mu u „Zastava filmu“ napišem muziku i tekst pesme za taj film. Film je zapravo bio o demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Manje je važno to što sam ja sa tom pesmom kasnije pobedio na Festivalu protestne pesme u Domu omladine u Beogradu 1969. i to pod pseudonimom Simeun Kraljević, jer se nikada više nisam profesionalno bavio muzikom.

Važno je to što je Danilo bio iznenađen jednim kadrom u tom filmu, gde on na čelu demonstranata maše crvenom zastavom sa srpom i čekićem! Snimak je verovatno montirala SDB, koja ga je još tada pratila, jer mi je rekao da nije učestvovao u tim demonstracijama 1966, a jeste ispisao jednu parolu protiv tog rata, preko vitrine jedne čitaonice u Beogradu 1967. Kako je Bajo uspeo da izvuče taj film iz bunkera i da mi ga donese, ne znam, a pogotovo ne znam zašto je film, nakon Berlinskog festivala, na kome je prikazan, dospeo u bunker. Protestna pesma koju ja pevam kroz ceo film bila je skraćena za jedan po meni najvažniji stih, ko zna iz kojih razloga.

Mogu da potvrdim i danas da je moj daroviti prijatelj arhitekta Danilo Udovički, poreklom iz bačkog sela Mol, bio i ostao veliki patriota, erudita i poliglota, ali i Jugosloven u najboljem smislu te reči. Uvek se tako i izjašnjavao na popisima dok je to moglo, jer je i za njega, kao i za mnoge od nas, razbijanje Jugoslavije bila lična uvreda. I ovoga puta, kad smo se sreli, smejali smo se tome, kako se naš zajednički prijatelj, pok. arhitekta Miša David, iz nekog protesta, kad nije mogao da se upiše kao Jugosloven, izjašnjavao na popisima kao stari Grk. Danilo je uvek i bezgranično voleo svoju zemlju i njene ljude.

Autor je arhitekta

close
Jugosloven koji je pobegao u Teksas 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.