Kad smo svi bili jedna porodica 1Foto: Promo

I kako odoleti Tolstojevom citatu o istovetnosti svake srećne porodice, i posebnostima onih naspramnih i nesrećnih.

Petodelna dokudrama „Porodica“ (Firefly 2021) Bojana Vuletića u nama nepoznatom ili možda davno zaboravljenom podžanru „event“ serije, nije međutim Mirjam melodrama ili Nušić-pavićevski sitkom. Pa je tako najmanje uporediva sa Tolstojevom „Karenjinom“, ali jeste svojevrsna šekspirovska sinteza ličnosti.

Metafora kondicionala o vezi Ričarda III i Ledi Magbet iz tri prolećna dana u Srbiji 2001.

Ceneći recepciju još uvek živih aktera, (ne)razumevanje užeg ali medijski pismenog auditorijuma, odnosno žanrovsku zapuštenost šire javnosti kao potkapacitiranog publikuma, očigledna je minimalna, da li i dovoljna (?), istorijska distanca od samo dve decenije događanja radnje.

Čini se da smo terajući vuka na talasu uspeha pretprošlogodišnjeg šokantnog ali kamernog HBO – Černobilja zapravo isterali lisicu srpskog „Der Unterganga“ (2004) Olivera Hiršbigla i Bruna Ganca.

Teško se onda ne složiti se hiper kvalifikacijama kako objektivne pozicije Jurice Pavičića, koji tvrdi da je ovo najznačajnija regionalna serija od raspada Jugoslavije, do Biljane Srbljanović kada kaže da je „Porodica“ jedinstveno tačna i poštena serija.

Sa dodatom parafrazom njenog citata Mihiza – o jedinoj razlici između dobre i loše stvari, prve koja može da ima hiljadu mana i druge samo jedne, loše per se.

U istoriji jugoslovenske kinoteke, TV Beograd je najčešće za praznični termin 29. novembar ekranizovala i emitovala različite istorijske događaje i ličnosti što je bio fah reditelja Save Mrmka.

Prve takve, sredinom sedamdesetih bile su „Čovek koji je bombardovao Beograd“ o posleratnom suđenju generalu Leru i „Na putu izdaje“ o istovetnom procesu Nedićevim policijskim činovnicima Tanasiju Diniću i Dragom Jovanoviću.

Sledile su poznatije – „Slom“ o Trojnom paktu i 27-martovskom puču, „Poslednji čin“ o hapšenju Draže Mihailovića, „Banjica“ i tek skoro reprizirana „Odlazak ratnika, povratak maršala“.

Na koncu, „48 – Zavera i izdaja“ o rezoluciji Informbiroa koja od TV premijere 1988. do danas počiva u bunkeru RTS. Već njegova poslednja serija „Kraj dinastije Obrenović“ sa 11 epizoda, neuporediva je sa „Porodicom“.

Zato što je ubistvo kralja Aleksandra i Drage Mašin tek finale kostimirane sage o tranziciji vlasti između kralja Milana i njegovog sina, bez implikacija geo i untrašnjih političkih opredeljenja.

Od otpora industrijalizaciji Srbije do njene upućenosti na Austrougarsku. Ova digresija je naznačena jer je glavna zamerka koja se upućuje dramatizaciji i ekranizaciji hapšenja Miloševića navodni izostanak konteksta.

S jedne strane, nalik zagovornicima povratka obaveznog vojnog roka u svrhu vaspitanja mladih ljudi u kasarnama, povrh sve internet enciklopedijske dostupnosti, nerealno očekivanje da igrani zameni školski program mogli bi nategnuti trenutnim modom onlajn nastave.

Na drugoj stoji izvesna neshvaćenost dramaturgije „Porodice“, kao da već ne poznajemo sopstvenu istoriju.

Kao da bi nam se – njenim savremenicima, kontekst morao uslovno rečeno „telefonirati“ – tumačiti disklejmerima.

Nestrpljenje ili predrasuda da se sačeka pismo Ivana Stambolića u četvrtoj epizodi i otključa sef crossover kolektivne katarze, ispraćene numerom „Zemljo moja“, generisalo je hajku o navodnoj rehabilitaciji Miloševića(!?)

Onda je razumljiva komfor zona serije „Klan“ da se aluzijom bavi Zemunskim klanom – otmicom Stambolića, jer je ista ostala neprimećena.

A prevelika su i očekivanja od percepcije rafinirane poruke uvodnih montažnih sekvenci od Ušća do Gazimestana, kada je Slobodan Milošević narodnom aklamacijom došao na vlast. Kada smo svi bili jedna porodica i na prste jedne ruke izbrojana nekolicina protivnika u CK SKS.

Sve i da potom vila Mir, kao predvorje Haga ili Hada, nije rekonstruisana kao kulisa raspleta i diferencijacije postpetoktobarske Srbije do naših dana, dovoljna je bila špica Senke Dokmanović na muziku Milana Mladenovića i Mitra Sube Subotića.

Super 8 o zlatnoj epohi srednje klase jugoslovenskog društva, koje je poput Osmog putnika, od činovnika Beogradske banke i tehnokrate Tehnogasa porodila prvog predsednika jedne zemlje optuženog za ratne zločine pred Međunarodnim sudom pravde. Onog koji je morao biti uhapšen.

Za razliku od televizijskog dokumentarnog, nekmoli igranog programa, koji se svodi maltene na BBC seriju „Smrt Jugoslavije“, o bračnom paru Milošević-Marković i prelomnim trenucima njihovog pada postoji pregršt biblografskih jedinica nesumnjive verodostojnosti.

Od Slave Đukića i Miloša Vasića, do Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, Čedomira Jovanovića i Dušana Blanuše…

Stoga Bojan Vuletić kao scenarista nije imao preveliki izazov, koliko je bio težak iskorak za Bojana Vuletića kao reditelja u poduhvatu na kakav se dvadeset godina nije usudio niti jedan od njegovih kolega.

Osnovna dramska struktura je psihopatologija porodice u kojoj je Milošević klasični dr Džekil u kućnim papučama i mr Hyde u subordinaciji piramidalne oligarhije, u jednakoj definiciji karaktera i imitacije Borisa Isakovića. Isaković se, ne samo istovremenom epizodom u „Aidi“, već celom recentnom karijerom, pozicionira kao najznačajniji srpski glumac današnjice koji nadilazi sličan uzor jednog Miloša Žutića i Vasilija Pantelića.

Njegov lik ne zaziva empatiju, već ustoličava Miloševića na presto partenona u kome su već Svetozar Vujković Ivana Bekjareva, Kriger Steve Žigona i uzorni Kalabić – Zorana Rankića.

Mirjana Karanović kao Marković, divergentna i eklatantno zla, ne zavređuje ni minimum ambivalentnog prezira, kakav zapravo sama emituje.

Vuletić tu svesno glumačkom kastingu samostalno prepušta ključeve tumačenja glavnih ili epizodnih likova.

Mirjana Karanović apstrahujući autentični šprahfeler svoje uloge, baš kao i Svetozar Cvetković famoznu kiselost grimase Vojislava Koštunice, izbegavaju parodiju kao zamku serije.

Pretnja Miloševića samoubistvom, kao i korelacija njegovog i pre svega Mirinog odnosa sa kćerkom Marijom izvanredne Tijane Marković, diskretno je čitanje između redova porodične istorije bolesti: tragičnog epiloga njegovih roditelja i nasleđa ratne tragedije majke Mire Marković, Vere Miletić.

Naspram adrese Užičke ulice postoji voluntarizam vlasti, očitovan u entropiji akcije hapšenja, dualnosti savezne i republičke vlasti sa namerno izostavljenom orbitom meteora, svim tim inim koalicionim satelitima.

Zoran Đinđić Uliksa Fehmiua je korektan i dovoljan, jer je ovo bio once upon – one man show Čedomira Jovanovića baš takvog Milana Marića.

Pa kao što se danas svi retroaktivno pozivaju na „Zorana“, u toj idealizaciji kao da je očekivanje bilo da, poput Barton Tita, Đinđića u najmanju ruku tumači Bred Pit.

Kao što je i svojevrsni paradoks zadovoljstva Bebom Popovićem odličnog Radovana Vujovića, a ničim izazvano potcenjivanje Legije Vuka Kostića.

Šta zapravo znamo o Miloradu Ulemeku privatno kad postoji svedočenje da je bio baš takav, brz i sirov, maltretirao konobare s minđušama, DJ-eve u diskotekama do iznemoglosti terao da puštaju Cujošija. Njegova, Čedomirova i Marijina generacijski istorodna, vektorima različita tripartitna participacija, tek je naznačena kao opšti epilog.

Ono za čim bi u seriji mogli da zažalimo je nedovoljan prostor za studiju motiva likova koji su bezrezervno podržavali Miloševića i onih koji su ga se oportuno odrekli, izvanredno predstavljen u tet a tetu Bogoljuba Bjelice – Miloša Timotijevića i Baneta Ivkovića – Gordana Kičića.

To vreme je ipak svrsishodno prepušteno paralelnim tokovima – liku služavke Ane, izvanredne Jane Bjelice kao najvećeg kinematografskog otkrovenja, koja personifikuje stokholmski sindrom Krajiških Srba spram Miloševića. Baš kao i permanentni resantiman Domanovićevog „Vođe“ u slepom idolopoklonstvu iz uloge Svetlane Bojković. Jedina realna zamerka je tanka koordinacija statista.

Razumljivo, prostorom emitovanja, u svojevrsnom limbu ostala je nejasna odrednica televizije koja prati događaj.

Čini se kao da nije samo RTS, već i BK koji je emitovala spin o hapšenju. Bandovićev Kostić je personifikacija medijskog aksioma o dobrom slugi kao zlom gospodaru.

Muzika kao scenografija atmosfere i ciljani odjavni saundtrek odabir Vladimira Pejkovića, kao i fotografija Aleksandra Ilića su bonus benefit produkcije.

Dinamičnost izmene planova i arhaični kružni far bili su predodređeni arhitekturom enterijera vile Mir, izgrađene kao rotonda – izložbeni muzejski prostor nakon Titove smrti.

Domaća serija koja provocira znatiželju pažnje u blok jednonedeljnom prikazivanju, proizvodi tzv. buzz na društvenim mrežama, verovatno je imala nezabeležen rejting zbog činjenice da je netom za vikend reprizirana. Unatoč dijalektički suprotstavljenim pozicijama njenih kritičara kada se ideološki učitava i osporava.

Bojan Vuletić je reafirmisao žanr, a nije rehabilitovao Miloševića. Ostavio prostor za tematski prequel Osme sednice i Memoranduma SANU. Sa ličnostima poput Koče Popovića, Rankovića, Milovana Đilasa, Slobodana Penezića. Namesto fetiš eskapizma epohom dvadesetih od „Ranjenog orla“ preko „Montevidea“ do AOJ, i što traje već deset godina.

close
Kad smo svi bili jedna porodica 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.