Kako su se poznati muzičari oprostili od benda The B-52’s

Bend The B-52’s osnovan je u američkom gradu Atens u Džordžiji 1976. godine, a postao je poznat po repoznatljivoj kombinaciji gitare i klavijature, kao i svojevrsnim recitovanjem kao kontrastom harmoničnim ženskim vokalima.

Nakon oproštajne turneje, u maju će započeti rezidenciju u klubu Venetian u Las Vegasu, gde će svoju zvanično poslednju svirku održati 3. septembra.

U nastavku prenosimo deo izjava koje su poznati muzičari dali za sajt The Guardian.

Dejvid Birn

Mi iz benda Talking Heads smo rano postali drugari sa članovima benda The B-52’s. Sećam se da su nam rekli: „Morate da vidite ovaj drugi bend iz Atensa koji svira u klubu Danceteria, zovu se REM“. Svi bendovi iz ovog grada međusobno su se podržavali, čini mi se.

Producirao sam jedan album sa njima, koji je na kraju završio kao EP (Mesopotamia). Mislim da su mene hteli jer su želeli da eksmerimentišu malo više. Možda je zato LP postao EP, ili možda ostale pesme nisu bile dovoljno dobre.

Moja omiljena pesma sa tog izdanja je Deep Sleep, koja zvuči kao da su Young Marble Giants postali psihodelični bend.

Riki Vilson, koji je bio tako važan deo njihovog zvuka, tad je imao AIDS i nije bio prisutan tokom većine snimanja. To je bilo veoma teško vreme za bend, ali oni su izdržali i izdigli se. Bili su bliska porodica.

Boj Džordž

Moj prijatelj Džeremi Hili je jeo langusta (eng. Rock Lobster) i obojici nam se dopao. Bilo je toliko nasumično i nadrealno i dopala mi se ideja da pesma može da bude o bilo čemu. Rock Lobster je kao Beach Boys na kreku.

Mislim da ih je Džeremi gledao uživo u Liceumu, ali ja nisam mogao da idem. Onda sam naleteo na Kejt u Kamdenu ispred kluba Electric Ballrom kada je išla na neku drugu svirku. Imao sam zeleno lice i rekao ‘Zdravo’, mislim da je napravila grimasu.

Kasnije smo mi (Culture Club) imali nekoliko nastupa sa njima i oni su imali jedinstveni, hipnotički zvuk. To je treš amerikana, Džon Voters, Divine, The Shangri-La’s, kemp i meki pop. Bit je sve.

Fred me je oduvek podsećao na doktora Zakarija Smita iz Lost in Space. Nikad nisam razmišljao o tome da li ima nečeg gej u vezi sa The B-52’s. Oni su sao bili protiv pravila, uzimali su američki kič i dali mu pank preobražaj iz svemirskog doba, poput prelepog udesa sa pop nadrealizmom.

Bili su veoma kemp, ali veoma fanki, uvek žustri i melodični, ali uvek slobodni bez ikakvog napora. To je pop muzika kakvu želim da čujem.

Vil Sardžent, Echo and the Bunnymen

Sećam se kada sam gledao The B-52’s u klubu Eric u Liverpulu. Izašao je Rock Lobster za neku nezavisnu kuću i oni su tek počinjali, ali su bili odlični, tako različiti.

Gitara je imala oštar zvuk nalik onom Duan Edija, Fred je imao foru sa pričanjem-pevanjem, tu su bile harmonije visokih tonova, kao i zavijajuće orgulje. Prigrlili su se panku, ali nekako uopšte nistu bili takvi.

Sve je delovalo kao iz umetničke škole. Najbliže što je Ujedinjeno Kraljevstvo imalo tome bili su The Rezillos, ali oni su više išli ka panku. Kupio sam prvi album i oduševio se.

Kao The Bunnymen, oni su počeli u malim klubovima, a hitovi su ih odveli u mejnstrim, ali nikad nisu izgubili ono što ih je činilo sjajnim otpočetka: čudni rokenrol-pop kao iz umetničke škole.

Nisu se promenili kada su postali poznati – Love Shack ima iste sastojke kao Rock Lobster, samo mnogo veću produkciju. Drugi ljudi su tek sad shvatili šta su oni radili.

Suzana Hofs, The Bangles

The B-52’s su bili velika inspiracija za The Bangles. Za mene su bili poput nekog umetničkog projekta. Uzeli su uticaje iz 60-ih, kao što su The Ventures ili rif iz pesme Secret Agent Man, ali nisu pratili pravila.

Pevanje devojaka zvučalo je transformativno i magično. A kada je Džon Lenon rekao da su ga oni inspirisali da se vrati muzici, to mi je puno značilo, to kad je jedan Bitls primetio ovaj kul bend.

Na našim najranijim izdanjima, pre nego što smo potpisali za kuću Columbia, možete da čujete njihov uticaj. Postoji surf instrumental pod nazivom Bitchen’ Summer, koji sam napisala sa prijateljem Dejvidom Robakom, koji je osnovao Mazzy Star.

Kada su Bangles prvi put nastupili sa B-52’s, pomalo sam bila opčinjena i nisam mogla da govorim, ali oni su bili baš prijateljski nastrojeni. Fred je došao u Njujork da nas gleda 2016. godine i to me je zaista oduševilo.

Teri Nan, Berlin

I dalje se sećam kada sam prvi put videla Freda, Sindi i Kejt u emisiji Saturday Night Live kad sam bila tinejdžerka: Kejtin visok glas iz opere otvara pesmu Planet Claire, Fred priča, peva, baca se po bini, čudne frizure, koji k**ac je ovo?

Zaljubila sam se pre nego što se pesma završila. Niko nije zvučao kao oni. Kada su pozvali Berlin da im bude predgrupa, mislila sam da sam umrla i otišla u raj. Naša zajednička turneja je bila najzabavnije vreme u mom životu.

Uvek je veliki rizik kada ste prvi koji nešto isprobavaju u muzici, ali ako u tome uspete, kao što je to slučaj sa The B52’s, postajete nezamenljivi.

Izvor: The Guardian