Kako živeti u svetu u kojem su moćni, bogati i bahati ozakonili nepravdu: Premijera predstave “Mihael Kolhas” u režiji Borisa Liješevića na Velikoj sceni JDP „Ljuba Tadić“

Dramaturzi novele koja se smatra najblistavijim delom velikog dramatičara i pesnika nemačke romantične književnosti, koji je i danas jednako aktuelan, savremen i subverzivan kao i u doba kad je stvarao, su Fedor Šili i Miloš Krečković. Klajstova priča bazirana je na temelju starog hroničarskog zapisa iz 16. veka, a glavni lik je brandenburški trgovac konjima. On po svaku cenu želi da zaštiti svoja prava pred zakonom i ispravi nepravdu koju je doživeo.

Ali, u sukobu sa moćnim i bezobzirnim plemićem, on uzima pravdu u svoje ruke i u toj borbi protiv sistema kad su institucije slepe za zakon i istinu, žrtvuje čak i svoju porodicu… Objašnjavajući kako su stigli do ovog Klajstovog dela i zbog čega smatra važnim da ga upravo danas gledamo na sceni, Liješević se najpre zahvalio što je ponovo dobio priliku da radi u JDP, a  “Mihael Kolhas” je peta predstava koju režira u ovoj kući.

– JDP uvek pažljivo bira tekst koji će postavljati na scenu, i taj izbor uvek je rezultat višenedeljnih analiza o tome šta nam je u ovom trenutku potrebno da ponudimo publici, pa do vrlo temeljnih razgovora o izboru autorske ekipe i glumaca, što nije praksa u nekim drugim kućama. Tako smo, razgovarajući nekoliko nedelja o eventualnim tekstovima hvatali razne naslove i pisce, dok u jednom momentu nismo došli do Klajsta. Nekoliko njegovih drama sam jako voleo, ali onda je,  Tamara Vučković ili Gorčin Stojanović, predložio da to bude novela “Mihael Kolhas”, koju do tada nisam pročitao. Čim sam je uzeo u ruke shvatio sam da je to moj materijal koji me zove da ga radim baš u ovo periodu života, baš u ovom pozorištu, i da ja znam šta ću s njim i kako ću da ga radim: znam šta ću da progovorim i šta treba da kažem – objasnio je Liješević nastajanje ove predstave i razloge za ovo Koltesovo delo.

– A šta, zapravo, treba da kažem? To je priča o čoveku u potrazi za pravdom i za sistemom koji mu garantuje da, ukoliko mirno živi, vredno i savesno radi svoj posao, čuva porodicu i dobro odgaja svoju decu, da će ga taj sistem, ako ne nagraditi, ono bar zaštiti. Međutim, Klajst kaže da je želja za pravdom u takvom sistemu ponižena, nazvana nepotrebnom, inaćenjem, a da je onaj koji traži pravdu smatran neprijateljem sistema, i zbog toga mora da bude na neki način marginalizovan.

Jer, sistem traži od tog čoveka da se povuče pred jednom moćnom plemićkom porodicom, nedodirljivom, čiji su članovi na svim važnim mestima, u Brandenburgu i na svim okolnim dvorovima i, naravno, štite jedni drige: spremni su da pravdu okrenu upravo protiv pojedinca koji traži pravdu. Nama se čini da je ovo današnji sindrom, da se dešava nama, međutim, vidimo da je i Hajnrih fon Klajst imao iskustva sa takvim postupanjem čim ga je inspirisalo da piše o tome.

A pravda, uči nas istorija, nije stvar pojedinca nego zajednice, kolektiva. Pravda ne sme biti u rukama jednog čoveka ma kakav on bio, ovakav ili onakav, pravedan ili nepravedan, korumpiran ili nekorumpiran. Tako dolazimo do pitanja šta raditi u situacijama kad nam je pravda nedostupna: da li se povući pred slučajem koji je izvesno da će biti izgubljen, ili se boriti do kraja – navodi Liješević, dodajući da suštinu Klajstovog dela i ove predstave čine pitanja.

– Kako živeti u ovom svetu, među ljudima kojima se sve može, koji prisvajaju tuđe, ne poštuju ništa, i niko ne može da ih zaustavi. Šta da radi čovek kada ga ošine njihova bahatost, grubost, nevaspitanje, nasilje? Od koga da traži zaštitu kad zakoni za njih ne postoje, jer ih sistem štiti. Kako živeti sa nepravdom koje je sve više i koja se ispraviti ne može, koja te poništava kao ljudsko biće? Da li je treba ispravljati i boriti se po svaku cenu, i kako se uopšte boriti sa nepravdom a sam ne postati nepravedan? Mi nemamo odgovore na ova pitanja, mislim da u pozorištu nisu ni važni odgovori, najvažnije je postaviti pitanja. Dakle,  kako se nositi sa nepravdom koje je sve više, za koju nam se uvek čini da je došla do plafona, a u starim hronikama vidimo da je nekad bilo još i gore.

Kako živeti u ovom svetu, kako se boriti i dokle se treba boriti sa nepravdom. Kada se i da li se treba povući, i da li treba ići do kraja po bilo koju cenu, ili u jednom momentu treba stati. Recimo, kad razgovaram sa mlađim ljudima oni su uvek na strani pobune koja ido kraja, a kad ja o tome danas razmišljam, sada kada imam porodicu, onda su dileme, naravno, prisutne. Zato mislim da je jako važno složiti se sa kompleksnošću pitanja koja nosi predstava, ona su rezultat mog susreta sa Mihaelom Kolhastom i saradnje sa ljudima koji su je stvarali – istakao je Boris Liješević.

U naslovnoj ulozi kao Mihaela Kolhasa videćemo Vojina Ćetkovića, u glumačkoj ekipi su i Vojislav Brajović, Miodrag Dragičević, Milena Vasić, Nikola Rakočević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov i Aleksej Bjelogrlić.

Scenografiju potpisuje Darko Nedeljković, kostime Marina Sremac, dizajn svetla Jovan Stankić, dizajn zvuka David Srbljin, za scenski govor je bila zadužena Ljiljana Mrkić Popović, a muziku je komponovao Kralj Čačka, kome je reditelj na jučerašnjoj konferenciji posebno zahvalio:

– Usred snimanja novog albuma Kralj Čačka našao je vreme da učestvuje ne samo kao autor muzike nego i kao izvođač, i u kratkom vremenu uspeo je da postane nešto kao duša ove predstave – izjavio je Boris Liješević.

Dramaturzi Miloš Krečković i Fedor Šili, s kojim je Liješević sarađivao u brojnim predstavama, istakli su značaj Hajnriha fon Klajsta (1777−1811) i danas, posle više od dva veka, i na visoko mesto koje ima u svetskoj literaturi. Kako je podsetio Krečković, Klajst je jedan je od ključnih i neverovatno savremenih pisaca u stilu, tematici i ideologiji svog jedinstvenog opusa, a njegove najznačajnije drame su “Pentezileja”, “Princ Fridrih od Hamburga”, “Hermanova bitka”, komedija “Razbijeni krčag”, novele “Zemljotres u Čileu” i “Mihael Kolhas”.

Krečković je govorio i o istorijskom kontekstu u kojem su nastala njegova dela, Klajstovom razočarenju u intelektualnu elitu i društvo njegovog doba, i na tragičan kraj njegovog života, koji je okončao kad je imao samo trideset pet godina.

Prema rečima Vojina Ćetkovića, on ranije nije shvatao šta znači igrati naslovnu ili glavnu ulogu, dok mu kolega Voja Brajović nije rekao na probi:

– Ti sada imaš da ispričaš jednu priču i da nas povedeš. Ti si Mihael Kolhas, i ti nas vodiš kroz ovu predstavu. Nadam se da ću imati dovoljno snage i talenta da opravdam poverenje svojih kolega – istakao je Ćetković.

Zoran Cvijanović je ocenio da je najveći izazov rada na ovoj predstavi bio u tome kako na savremen način ispričati priču napisanu u 19. veku, koja se dešava u 16. veku, a taj proces je bio „kao da uskačete u voz koji juri“, dok je Miodragu Dragičeviću, koji je vaspitanjem postao borac za pravdu, kako je objasnio, uloga Hercea, odanog sluge i prijatelja Mihaela Kolhasa, prirodno došla:

– Ako nisam bio lider ili vođa borbe, gledao sam da budem dobar saveznik koji će biti uz tu armiju boraca za pravdu, a Herce je upravo neko ko ide uz Kolhasa u njegovoj borbi – istakao je Dragičević.

Prema rečima Alekseja Bjelogrlića, njega će JDP uvek podsećati na reditelja Jagoša Markovića s kojim je poslednji put sarađivao na ovoj sceni.

– To je za mene bilo najveće iskustvo, divio sam se Jagošu, privatno i profesionalno, i najviše zbog toga što je bio iskreni zaljubljenik u pozorište. Ta njegova ljubav ne bi trebalo da se zaboravi. Sada je rad sa Borisom Liješevićem u meni ponovo probudio zaljubljenost prema pozorištu, koju sam stekao radeći sa velikim Jagošem – rekao je Bjelogrlić.

Milenu Vasić videćemo u liku Lizbet, suspruge Mihaela Kolhasa, a kako je istakla govoreći o ovoj predstavi i Klajstovom delu, svi smo jednom bili svedoci rečenice: “Ćuti tu, ne buni se, gledaj svoja posla”.
– U ovom komadu imam divnog muža i sinove, konje, dobar život, ali neko nam je stao na put i učinio nam nepravdu. Voda je prešla preko granice, davimo se, i do kraja pokušavamo to da sprečimo, po svaku cenu. O toj borbi govori naša predstava – objasnila je Vasić.

Za Nikolu Rakočevića najinspirativnija je bila njihova rasprava tokom rada na komadu, pitanje da li je Mihael Kolhas bio heroj ili zločinac.

– Nadam se da će publika postaviti sebi pitanje šta je pravda, i kako se za pravdu treba boriti, i to je najvažnije za nas, pošto je publika naš partner, zbog nje pravimo sve ove predstave – istakao je Nikola Rakočević.

Iz jednog starog letopisa

„Negde na obali Havela živeo je polovinom 16. veka trgovac konjima po imenu Mihael Kolhas, učiteljski sin, jedan od najpravednijih a ujedno i najstrašnijih ljudi svoga doba. Ovaj neobični čovek mogao je sve do svoje tridesete godine da služi svim podanicima zemlje kao primer za ugled.
U jednom selu, koje se još i sad naziva po njemu, imao je imanje, na kome je živeo u miru i bavio se trgovinom; decu što mu ih je žena rodila vaspitavao je u strahu božjem da budu radni i odani; među njegovim susedima nije bilo nijednoga koji ne bi osetio blagodeti njegove darežljivosti ili pravednosti; ukratko, svet bi morao da mu blagosilja uspomenu da nije preterao u jednoj vrlini. Ljubav prema pravdi učinila ga je razbojnikom i ubicom…“, zapisano je o predstavi „Mihael Kolhas“.