kiki smit foto Miroslav Dragojevićfoto: Miroslav Dragojević

Ona ima 68 godina, dugu tršavu sedu kosu i autfit koji podseća na njuejdž gurue ili na pop rok zvezde sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a i ime joj zvuči tako – Kiki Smit. Ona je čuvena američka umetnica, koja je svoju prvu samostalnu izložbu imala pre tačno 40 godina, a sada je u Beogradu, u kome nije prvi put, zbog ovdašnje samostalne izložbe nazvane „O ljudima i ostalim životinjama“, koja počinje večeras u novootvorenoj dorćolskoj galeriji Dots.

Na primedbe o imenu i izgledu kaže da je ona na suprotnoj strani od onoga što bi mogla biti jedna glamurozna zvezda, a Kiki je nadimak koji joj je od imena Kjara nadenula majka jer to ime ljudi u Americi ne mogu da izgovore.

Ono što još upada u oči je lanac oko vrata sa povelikim priveskom Bogorodice koji je, kaže, dobila kao amajliju od tetke Grasijele, a sasvim u skladu sa njim i takođe zaštite radi, tu su i brojne sitne tetovaže tačaka duž ruku i nogu. Na prvu tetovažu odlučila se vrlo mlada jer je još kao devojčica ostala fascinirana tetovažom žene koju je videla u restoranu tj. idejom da ima crteže po sebi. Ali, tačke po rukama učinile su joj se i kao da pri svakom pokretu pleše njima, igra po nekom šablonu.

Dodaje ljubazno, kao pravi učtivi gost, da je veoma lepo biti u Beogradu, da uživa šetajući se njegovim ulicama, a da je svojevremeno, kada je dolazila kao mlada, mislila da je ta zemlja divna za život. Složili smo se sa njom, pa je na početku upitali zna li i za čuvenu neoavangardnu scenu te zemlje i ovoga grada iz sedamdesetih godina, posebno Marinu Abramović koja takođe decenijama živi u Americi.

– Imamo zajedničke prijatelje, a srele smo se i na akademiji u Hamburgu gde je nakratko predavala i bila je veoma fina prema meni. Poznajem njen rad, naravno, veoma dugo, zato što je prisutna u NJujorku. Taj rad je veoma važan. Ono što je radila dok je bila mlada i što je nastavila da radi, a tiče se nekih životnih poduhvata i projekata koji podrazumevaju izdržljivost – takvim idejama bavili su se i neki drugi umetnici, ali niko tako radikalno i u performansima i radovima koji su zasnovani na vremenu. A uticala je i na druge umetnike, svoje studente posebno.

Nazivom izložbe „O ljudima i ostalim životinjama“ hteli ste da podsetite ljudsku vrstu na njenu prevashodno životinjsku prirodu ili da je upozorite na to da nije od nje daleko odmakla?

– Naziv izložbe bio je u stvari ideja kustosa, a ne moja, ali mislim da dobro zvuči. Mi jesmo životinje i u vezi smo sa drugim životinjama, ponekad na lep način – moja mačka i ja na primer, a ponekad na način koji može da ugrozi – tu su sva značenja. I znate, ja nisam neko ko pokušava da pravi didaktične radove ili didaktične izložbe, ja samo pokušavam da stvorim čaroliju, postavim stvari u konstelaciju, a njihovo značenje ne mora biti jasno, one nisu u jukstapoziciji ili u surevnjivosti ili međusobnom uticaju. Ništa nije doslovno, ja nisam u službi nekakve propagande. Naprosto mi dođe da nešto radim jednog određenog dana i ja to pratim do kraja, pa dođem do određene emocije u svom radu koju prepoznajem i sa kojom sam u dodiru, koja za mene ima neko značenje, ali ono čak nije ni svesno, već radim nešto i onda u tome prepoznam značenje.

Da li bi umetnost (veština) mogla biti ono što razlikuje ljude od životinja?

– Ono što smatramo tehnologijom nam je zajedničko, na primer – ptice koje prave gnezdo, ribe koje prave svoja staništa pod vodom, sve životinje prave nekakvo oruđe da bi uzbrale nešto sa biljaka, Mi smo izuzetno organizovani – i životinje i ljudi, organizovani u smislu da umemo da prepoznajemo šablone, naša svest se zasniva na njima u društvenom organizovanju, arhitekturi… Sve živa biće sposobna su za kreaciju – prokreaciju, kreaciju u biološkom smislu, i već pomenutu kada uzimamo stvari iz našeg okruženja i sa njima ili od njih pravimo nešto drugo. i Ali ja u stvari ne znam ništa posebno o tome, ja sam samo osoba a ne neko ko proučava stvari, ja sam samo osoba koja pokušava da poboljša svoj život ili ga učini smislenim (smeh). Ja nemam agendu ili neki poseban uvid o tome šta radim više od bilo koga drugog. Ja sam slepa, zatvorenih očiju lutam (čudim se) kroz sopstveni život.

Ipak, da li se može reći, makar u onom ekološkom smislu, da ljudi stoje nasuprot prirodi?

– Ali mi smo takvi i u odnosu na same sebe. LJudi imaju intenciju da stvari prilagođavaju svom sopstvenom načinu življenja, da stvari poboljšavaju, ali u isto vreme mi smo kao društvo na klizavom terenu kada je u pitanju donošenje odluka o održivosti i tome kako neko kao pojedinac može da živi na način koji manje ili više ugrožava njegovu okolinu, a kako kao globalna zajednica.
Umetnici su takođe na tom klizavom tlu jer mi koristimo materijale. Ne svi, Marina koristi svoju ličnu energiju, energiju svog tela i to je manje utiče na okolinu ili ljudi koji pišu ili izvode performanse, ali neko kao ja ko koristi bronzu… Mnogo je konflikta i kontradikcija.

U jednom intervjuu opisali ste kako ste sakupljali svoje fotografije iz intervjua i hteli da od njih napravite neku vrstu sopstvene istorije, ali ste odustali kada su, malo-pomalo, kako ste počeli da sedite, prestali da vas fotografišu. Kako se nosite sa starenjem?

– Osim toga što me bole noge i kolena, sviđa mi se da starim. Zabavnije je, posebno kada ste starije žena – možete da radite šta hoćete, da kažete šta hoćete, ne brinete se više oko toga šta će drugi ljudi misliti. Vi ste vi sami bez potrebe da se zbog toga izvinjavate. Svakako je lakše kada posedujete sami sebe, u dobru i u zlu.

Koliko je teško biti žena u savremenoj umetnosti?

– To je veoma različito jer postoje mikrogeneracijske promene. Mislim da sam imala sreće što sam postala žena umetnica u vreme u kome sam to postala jer smo imali „pretke“ utemeljene u feminističkom pokretu. Generacija pre mene borila se vrlo energično da bi bila prihvaćena, borila se čitav svoj život. Neki ljudi koje znam tek su u svojim sedamdesetim i osamdesetim postali priznati, a mogli su lako da budu i u svojim tridesetim. Oni su otvorili vrata za nas i ja osećam da sam među prvima koji su morali da imaju karijeru, a nije da nije bilo nesuglasica, pogrešnog tumačenja, ali smo morali to da uradimo. A generacija posle nas još više je imala osećaj da ima pravo na karijeru jer su „nasledili“ tu mogućnost. Sve je to za mene pitanje ljudskih prava i ja pokušavam da dam više prostora za predstavljanje ljudi različitih bekgraunda, ubeđenja, etničkog porekla, svih različitih identiteta koje možete da zamislite. To je mnogo celovitije, velikodušnije, bogatije okruženje da se u njemu živi. Kada su samo određeni ljudi zastupljeni, svi pate. Za svog života videla sam te pokrete za oslobađanje, predstavljanje i ljudska prava i oni svakako nisu uspeli, ali napravljeni su ohrabrujući koraci koji su učnili svet boljim. Tu su i te velike reakcionarne snage protiv, ali za mene su one mrtve da mrtvije ne mogu biti. LJudi pokušavaju da se drže za nešto što više ne postoji jer, kada se jednom svest promeni – ona je promenjena.

Vlasti ove upravo su zabranile održavanje Prajda…

– Ali Prajd postoji, i on se ne može zaustaviti zato što su mnogi oblici života dati univerzumu i ljudi imaju dostojanstva i zaslužuju dostojanstvo i poštovanje. Ono što ograničava te stvari na kraju jer će se raspasti zato što je vitalnost jača od sistema ideoloških uverenja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.