Klaj-klaj ekspres

Budimpešta je najsevernija prestonica Balkanskog poluostrva, a najjužnija je Atina. Između njih dve nalazi se desetak glavnih gradova, ali bez obzira na hiperinauguraciju oranica u „samostalne države“, Beograd je još uvek najbliža južna prestonica – 374 km od glavnog grada Mađarske. Naravno, ukoliko se putuje vozom i Balkansko poluostrvo posmatra kao geografski pojam, a ne kao u dimu zlobne lule formiran stereotip o zaostalosti, besprizornosti i nižerazrednosti. Srećom, sledbenici stereotipa identični su i lako uočljivi ma gde bili – na Ibarskoj magistrali, kao i u Pekamu ili u kakvoj mahali usred severnoameričkog kontinenta gde vladaju šerif i kafedžija. Takvi veruju da šume u Sibiru i na Aljasci doprinose globalnom zagađenju jer prave senku, tj. tamne površine koje upijaju sunčeve zrake i tope sneg! „Nije pretnja nego analiza“.
Ne znam da li opšte zagrevanje planete Zemlje omogućava višekratnu setvu i žetvu, ali znam da TGV vozovi razdaljinu od 374 km prelaze u proseku za manje od jedan sat, dok Intercity Budimpešta – Beograd ide nešto jače od sedam sati po redu vožnje. Taj voz (vonat) je i putnički jer prevozi putnike i brzi (gyors) jer na pojedinim relacijama razvija i do 70 km na sat, ali je i ekspres, verovatno zbog kafe koja se služi u vagon-restoranu. Najvažnije: to je čelični klon sa dve glave, presečen na pola ko kišna glista, međunarodni je samo zato što jedan narod prevozi od prestonice do državne granice, rasipajući se usput po tipičnim panonskim selima i varošicama, da bi se na sredini ukrcali predstavnici drugog naroda i krenuli ka svojoj prestonici, prolazeći kroz identična sela i varošice, preskačući pokojeg zalutalog putnika koji je sve vreme u vozu. Redosled je sledeći u oba pravca – prigradska naselja, industrijska zona, kaobajagi zeleni pojas oko velikog grada gde žive oni koji imaju malo više i onda bespuća obrađene zemlje. Taman se putnik navikne na bezličnost poravnatog, a onda istrči pokoja varoš ili voćnjak pored puta, pa se trgne kao pseto na miris ili neravninu u horizontu. Onda se stoji dugo, pa se krene, stane, a onda ?poleti? ka graničnom prelazu gde vreme stane. Manekeni s jedne strane – manekeni s druge: raznovrsnost uniformi, modnih detalja, opreme i naoružanja. Neki nose pečate, neki merdevine, a prošeta se i po neko kuče, njuška retke putnike koji ne putuju dovde i odande već od tačke A do tačke B bez presedanja. Posle toga sve je isto kao i dotle samo kao odraz u ogledalu – beskraj oranica, neka kućica sa okućnicom, đubre, industrija, sirotinja, pa svetleće reklame i splavovi u noći.
Oni koji putuju 400 km na sat nemaju vremena ni da potroše punjenje leptopa, da pomisle na nekoga, a kamoli da srede misli, utiske i da prodžaraju po glavi tragajući za idejom za rođendanski poklon detetu. Okruženi brzinom i obavezama, u lošem društvu i neljudskim uslovima, opuste se i zaborave kako je lepo biti dobar.
Posle mnogo, mnogo godina pronašao sam kliker na ulici.
Mojoj sreći nije bilo kraja.