Kler Simon za Danas: „Verujem u mlade ljude koji imaju hrabrosti da protestuju i rizikuju zbog onoga u šta veruju“

Kler Simon kroz film ne pokušava da napravi još jedan klasičan portret književnice, već pažnju usmerava na mlade ljude koji danas čitaju dela Ani Erno i kroz njih preispituju sopstvene živote, odnose, klasne razlike, seksualnost i društvene pritiske.

Kroz razgovore učenika i nastavnika, Simon pokazuje kako književnost i dalje može da bude prostor pobune, samospoznaje i lične emancipacije, posebno u vremenu kada mladi sve češće odrastaju između društvenih mreža, političkih kriza i osećaja nesigurne budućnosti.

Upravo zato njen film deluje mnogo šire od priče o jednoj spisateljici — on postaje intimna studija generacije koja pokušava da pronađe sopstveni glas.

U razgovoru za Danas, Kler Simon govorila je o tome zašto je Ani Erno namerno ostavila van kadra, zbog čega veruje da škole i profesori danas imaju gotovo političku ulogu, ali i zašto upravo mladi ljudi, uključujući i studente u Srbiji koji protestuju, za nju predstavljaju najvažniju snagu savremenog društva.

Šta se dobija time što Ani Erno ostaje van kadra?

Filmovi o piscima najčešće se svode na razgovore sa njima, dok njihovi tekstovi gotovo da se i ne čuju. Takvi filmovi više govore o slavi nego o samom pisanju. Zato u ovom filmu studenti čitaju delove knjiga Ani Erno, kako bi publika mogla da stekne osećaj njenog književnog sveta i načina na koji piše.

Istovremeno, činjenica da ona nije prisutna pred kamerom omogućila je mladima da potpuno opušteno govore o sopstvenim osećanjima i iskustvima. Kada pravite film o slikaru ili muzičaru, publika može da vidi slike ili čuje muziku, ali kod književnosti to nije tako jednostavno. Želela sam da ovaj film bude zanimljiv i ljudima koji nikada nisu čitali Ani Erno.

Da li književnost i dalje ima moć da oblikuje političku i emotivnu svest?

Verujem da ima, i videla sam to iz prve ruke. Zato su škole i gimnazije toliko važne. U Francuskoj danas postoji mnogo knjižara, iako je u jednom trenutku izgledalo da su ozbiljno ugrožene. Tada je uveden zakon kojim je cena knjiga regulisana i ista svuda, i to je zaista uspelo.

Kada adolescent čita savremenog autora koji piše o običnom životu, životu sličnom njegovom, počinje da razmišlja o sebi, o sopstvenim uverenjima, ali i o načinu na koji može da ispriča svoju priču. U filmu postoje trenuci kada mladi ljudi govore koliko su ih dotakle reči Ani Erno. Njena književnost im pomaže da prepoznaju sopstvena osećanja.

Gde je granica između privatnog i javnog?

Život žena je istovremeno i privatan i politički. Učiniti privatni život žene javnim jeste politički čin. Brak, seksualnost, intimni odnosi — ako se drže u tišini, to je često posledica muške dominacije.

Dominantnim muškarcima veoma odgovara ideja da privatni život ne treba da bude javan. Naravno da im nije prijatno kada njihovo ponašanje prema ženama postane vidljivo i zapisano. To pokazuje koliko se od žena i dalje očekuje da ćute i koliko su odnosi između muškaraca i žena neravnopravni.

Kako gradite odnos sa mladima koje snimate?

Volim mlade ljude jer oni znaju više od mene. Oni su budućnost. Deca i adolescenti me posebno zanimaju jer imaju znanje o svetu koji dolazi, svetu koji ja ne poznajem na isti način. Rođeni su sa znanjem koje moja generacija nije imala i izgradili su nešto sasvim novo.

Kao dokumentarista, slušam ih jer mislim da imaju mnogo toga važnog da kažu. Da bih ih zaštitio od medijske izloženosti, ne koristim njihova puna imena. Ali ako oni i njihovi roditelji pristanu da budu u filmu, zašto ne bismo čuli njihovo mišljenje?

Zašto vas ne zanimaju klasični portreti poznatih autora?

Istina je da su portreti često vrlo narcisoidni. Prave se kako bi održavali nečiju slavu. Mene mnogo više zanima rad autora nego njegova fama.

Zašto bismo slavu prihvatili kao osnovnu vrednost? Zašto ne bismo pokušali da pokažemo makar delić onoga o čemu autor zapravo piše? Slava je opasna stvar — stvara kod svih želju da budu poznati, dok se razlog zbog kog je neko postao poznat potpuno zaboravlja. Na kraju se slavi samo slava.

Da li su škole prostor emancipacije ili reprodukcije društvenih ograničenja?

Škola je prostor emancipacije. Nastavnici su najvažniji ljudi u jednoj zemlji jer prenose civilizaciju. Oni veruju da mladi moraju da znaju ono što mi znamo — i više od toga. Jer oni su budućnost.

Naravno, ponekad škole mogu da reprodukuju društvene nejednakosti, ali mislim da su nastavnici iskreno posvećeni tome da mladima otvore um. U mom prethodnom filmu o osnovnoj školi u pariskom predgrađu, gde je 90 odsto dece bilo iz imigrantskih porodica, direktor škole je govorio: „Oni žive u mnogo težim uslovima od dece iz centra Pariza i teško mogu da ih sustignu, ali moramo da ih naučimo da misle svojom glavom i da vide koliko je svet veliki.“

Koja je politička uloga dokumentarnog filma danas?

Mediji su danas puni lažnih vesti ili priča o nečemu što se možda dogodilo jednom, a često ni to nije sigurno. Kada provedete dva ili tri meseca na jednom mestu, počinjete da vidite šta se zaista događa — a to je uglavnom potpuno drugačije od slike koju mediji prikazuju.

Mislim da moramo nastaviti da prikazujemo stvarnost koju otkrivamo dok snimamo. I možda da pokušamo da pokažemo kako je fašizam često odgovor na veoma ružna osećanja — ogorčenost, ljubomoru, strah od gubitka privilegija. To je posebno teško nekim muškarcima.

Često me kritikuju jer su moji poslednji filmovi veoma optimistični. Snimam ljude kojima se divim. Kada sam snimao sudije za maloletnike, upoznao sam neverovatne žene koje danonoćno rade u gotovo paklenim uslovima kako bi pomogle mladima, čak i kada su delinkventi. Takvi ljudi — lekari, nastavnici, socijalni radnici — danas su oni koji se najviše bore protiv fašizma.

Zašto toliko verujete mladima?

Verujem mladima jer znaju više. Ali i zato što je dokumentarni film umetnost prvog puta. Ljudi koje snimate često prvi put stoje pred kamerom. A mene fascinira upravo taj prvi put — velika avantura detinjstva i mladosti.

Sa mladima i decom možete ponovo da doživite uzbuđenje prvog iskustva.

Kako gledate na proteste mladih u Srbiji?

Za to sam saznala tek nedavno, ali da – verujem u mlade ljude koji imaju hrabrosti da protestuju i rizikuju zbog onoga u šta veruju. Oni vrlo dobro znaju koliko to može biti opasno za njih, što znači da su zaista uvereni u ono što traže od vlasti.

I naravno da to snažno odjekuje sa onim što i sam pokušavam da snimam kroz svoje filmove.