Kokan Mladenović: Pozorište traga za istinom, praštanjem i pomirenjem 1Foto: Srđan Pabllo Doroski

Dugim ovacijama pozdravljen je ansambl Kamernog teatra 55 iz Sarajeva, kao i pisac Darko Cvijetić i reditelj Kokan Mladenović, nakon što je izvedena predstava „Šindlerov lift“ kao poslednja predstava u takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg Sterijinog pozorja u Novom Sadu.

Iste večeri, žiri 66. Sterijinog pozorja doneo je odluku da Sterijinu nagradu za dramatizaciju dobije Kokan Mladenović, upravo za predstavu „Šindlerov lift“, koju je i režirao a koja je nastala po jedinstvenom romanu Darka Cvijetića.

Predstavu čija je premijera bila u Sarajevu u aprilu mesecu dok je u tom gradu još bio na snazi policijski čas, imala je priliku da vidi i publika u Beogradu odmah nakon pozorišnog festivala i to u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Ova, po svemu velika predstava, sa velikom temom zločina koji su se desili tokom 90-ih prilikom raspada SFRJ, povod je da razgovaramo sa Kokanom Mladenovićem.

*Kako ste reagovali kada ste pročitali ovu izuzetnu knjigu Darka Cvijetića koja je zaista jedna neverovatna literatura u kojoj autor, mnogi su se oko toga složili, novim jezikom govori o samoj suštini besmislenosti ogromne mržnje i nezapamćenih zločina među ljudima pre 30 godina?

– Darko Cvijetić je pre svega pesnik i on je, vođen ogromnom ljudskom i umetničkom hrabrošću, sišao u sopstveni Had, u masovnu grobnicu svojih sećanja, ne bi li u njoj pronašao ostatke ljudskosti, empatije ili bilo čega što nam, nakon svega što se dogodilo, daje smisao postojanja na ovim prostorima. Pišući o Crvenom soliteru u Prijedoru, metafori Jugoslavije i jugoslovenskog duha, Darko prepliće fikciju i fakciju, sklapa pazl portreta i situacija koji, na kraju, prestaje da bude slika prosperiteta, zajedništva, bratstva i jedinstva i postaje slika betonske grobnice u kojoj je sahranjena naša bolja prošlost.

Čitanje „Šindlerovog lifta“, za nas koji baštinimo zajedničko jugoslovensko iskustvo i koji tu zemlju još uvek doživljavamo svojom, predstavlja tektonski poremećaj u kome se iznova, kroz sopstvene kosti i meso, morate probijati do kraja, tražeći uzrok tolikom nenadanom zlu i u kome, kako to Miljković kaže, „treba nakon svega i u svemu pronaći nadu“.

*Vi ste, dramaturški, uradili jednu stvar koja je doprinela da pozorišna predstava na jedan katarzičan način iznese samu bit poruke. Vi niste uzeli kao potku za predstavu samo ovaj prvi Cvijetićev roman već i čitavo njegovo stvaralaštvo, njegovu poeziju u kojoj se „žrtve i zločinci potajno vole“. Koji razlog je bio za to?

– Najveći izazov u radu na ovoj predstavi bio je – kako pronaći adekvatne scenske metafore za poetske metafore samog autora.

Poezija govori kroz metafore, a moj profesor Miroslav Belović govorio je da je „režija poezija u prostoru i vremenu i da je reditelj pesnik scene“. Poezija Darka Cvijetića, tako kontinuirano posvećena osvetljavanju mraka koji nas je pokrio devedesetih i u kome se još uvek teško razaznajemo, predstavlja riznicu likova, slika i situacija koje prirodno zaokružuju zbivanja u „Šindlerovom liftu“. To poetsko tkivo nam je donelo neke od najdragocenijih scena u predstavi i logično je sraslo sa osnovnim tokom romana.

*Iako predstava gotovo da i nema scena bez jakih pozorišnih metafora, da li biste vi izdvojili neku koja „najdublje“ prikazuje zločine koji su ljudi u stanju da učine?

– Postoji scena u predstavi u kojoj deca, nakon rata, ruše zid solitera od lego kockica i izlaze u novi svet. U tom svetu vladaju nova pravila odraslih, a mi saznajemo svu nakaradnost tih pravila i svu strahotu „nove realnosti“ slušajući rečenice koje su mediji, škole i roditelji usadili u glave onih koji tek počinju svoj osvešćeni život. Dvadeset i pet godina posle rata i zločina naša deca skandiraju „heroju Ratku Mladiću“, uče falsifikate istorije iz zvaničnih udžbenika, idu, kao u Bosni, u škole podeljene po nacionalnoj pripadnosti i pretvaraju se, korak po korak, u meso za nove ratove. Ako našim aktuelnim vlastima ne treba suditi zbog onoga što su uradili u prošlosti, treba im najstrože suditi zbog onoga što rade budućnosti.

*Da li ste čitali i Cvijetićev noviji roman „Što na podu spavaš?“ i ako jeste, da li ste i njega poželeli da „stvorite“ i u pozorišnom svetu?

– Roman „Što na podu spavaš“ predstavlja prirodni nastavak „Šindlerovog lifta“ ili svega onoga što je sam autor do sada napisao i stvorio. U tkanju tog romana prepliću se niti sudbina naroda na ovim prostorima, koje su, kako pisac konstatuje, toliko prepletene da ne možete prekinuti nečiju tuđu, a da istovremeno ne uništite svoju nit postojanja. Svi ti mešani brakovi, zajednička istorija, slom zemje koju smo voleli, nesnađenost u novom svetu agresivnih nacionalista, to dugo putovanje kroz apsurd novonametnute logike življenja i preživljavanja dovelo nas je do spoznaje besmisla i življenja u svetu u kome je neko na temeljima svega onoga što smo bili sazidao, divljom gradnjom, neku nakaradnu građevinu koja preteći stoji nad nama i može svakoga časa da nam se ponovo sruči na glavu.

Moje je veliko zadovoljstvo da smo se sa kazalištem „Gavella“ iz Zagreba dogovorili da na kraju sledeće pozorišne sezone započnemo pozorišno istraživanje ovog romana, u saradnji sa teatrima iz Bosne i Srbije.

*Kako komentarišete da, evo, u poslednje vreme, imamo u regionu pozorišne predstave koje za temu imaju sukobe 90-ih? I na Sterijinom je izvedena i predstava „Hotel Zagorje“ po romanu Ivane Bodrožić upravo u produkciji dramskog kazališta „Gavella“ iz Zagreba?

– Te, nazovimo ih tako, durske teme nacionalnih trijumfa, euforija, doktriniranih priča o bezgrešnosti domovinskih i ostalih ratova, očigledno završavaju svoje sramotno trajanje na našim pozorišnim scenama i ustupaju mesto molskim pričama, drugim tumačenjima, samokritici i samopreispitivanju, pričama običnih, malih ljudi, čije se lične istorije tako potresno razlikuju od zvaničnih istorija naših novodržava.

Darko Cvijetić u „Šindlerovom liftu“ piše o zločinima koji su u ime njegovog naroda počinjeni nad „rođenim komšijama“, nad „drugima i drugačijima“. Ivana Bodrožić u „Hotelu Zagorje“ govori o tome da, kao prognanik iz Vukovara, možete biti građanka drugog reda, prolaziti kroz nipodaštavanje i nerazumevanje sopstvenog naroda i da ta crno-bela slika rata sadrži još mnogo valera o kojima se nije htelo ili smelo govoriti. Selma Spahić je upravo režirala „Sedam strahova“ u Zenici, po romanu Selvedina Avdića, koji govori o stradanju nebošnjačkog stanovništva u Zenici.

Pozorište, dakle, radi ono što zvanične politike Srbije, Hrvatske i Bosne ne samo da ne rade, nego i nastavljaju da krivotvore – traga za istinom, praštanjem i pomirenjem.

*Dakle, ako već to ne rade „elite“ u ovim državama nastalim raspadom SFRJ, umetnici se bave kulturom sećanja, što je uvek bilo presudno za razumevanje i toleranciju. Da li vi vidite promene u smislu saradnje, povezuje li se „tiha balkanska većina“ koja komunikaciju među kulturama smatra osnovom?

– Naše političke elite podjednako su nedemokratske i koruptivne, podjednako zarobljene u matricu devedesetih da ne umeju da proizvode ništa osim mržnje i straha. Srbijom vladaju zločinci ili saučesnici u ratnim zločinima devedesetih, dve moralne nakaze, Milorad Dodik i Bakir Izetbegović, uvećavaju svoja lična bogatstva igrajući svoj nacionalistički pingpong koji se umesto lopticama igra glavama stanovnika Bosne i Hercegovine, Hrvatska državna politika maršira uz Tompsonove pesme… Svim normalnim i mislećim ljudima na ovim prostorima je jasno sa kakvim političkim šljamom imamo posla i jasno da je mesto takvom soju ljudi u zatvorima, a ne u vilama i blindiranim automobilima.

Mislim da postoji značajna energija bunta na jugoslovenskom prostoru koja, posle nekoliko decenija, uspeva da artikuliše i bez stida govori o superiornosti jugoslovenske ideje i jugoslovenske države u odnosu na ove žalosne kasabe u kojima živimo i u odnosu na sistem vrednosti koji su nam primitivci na vlasti nametnuli. Sa stanovišta kulture, obrazovanja, odnosa prema manjinskim i socijalno osetljivim grupama, ta je zemlja predstavljala nedostižni ideal za ove današnje ponavljače istorije.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.