Nikada nije razmišljao o tome zašto, samo zna da su ga od malih nogu zanimali rat i istorija, pa to donekle može objasniti zbog čega većinu njegovih filmova čine baš ove teme. Oprobao se i u glumi kada se, osamdesetih, pojavio u apokrifnoj ulozi pankera u filmu „Nešto između“, za šta je bio i nagrađen. Ipak, najveći broj priznanja pokupio je kao TV reditelj dokumentarnih filmova, emisija i reportaža.
Uradio je njih više od tri stotine, započevši karijeru uz oca (Mihailo Ilić, prim A. Ć.), devedesetih na državnoj televiziji, a paralelno je radio i za Studio B i B92. Potpisao se i kao reditelj muzičkih spotova Vlade Divljana, Ateist repa i URGH, a pre svega ovoga, bio je znamenit i kao član benda Berliner štrase, gradska faca i „ulični poliglota“. Na jednom zidu stoji grafit „Ćirilo je kompjuter“, ali on kaže da su to klinci greškom napisali i da to nema nikakve veze sa stvarnošću. Nedavno je održao svoju izložbu „Faces and Places“, u Ustanovi kulture Parobrod, na čijem se otvaranju pojavio sa kapom ukrašenom kokardom. Upitan je li to deo koncepta ili stvar ličnih afiniteta, kontroverzni reditelj Petar Ilić Ćirilo objašnjava, u razgovoru za naš list, da nije po sredi koncept, nego da su mu prosto simpatični tradicija i sistem komandovanja Četničkog pokreta.
– Mi nismo dobro prolazili u vreme komunističkog sistema i zbog toga ga nikad nisam ni voleo . U to doba moj otac nije krio da je simpatizer kralja, pa su ga zatvarali i zabranili mu da radi, to jest, da se bavi režijom.
A šta vam je simpatično u četničkom sistemu komandovanja i koliko je vaš otac važan za posao kojim se bavite?
– Najviše sam učio uz oca, a kasnije, budući da nisam baš često režirao program uživo, kad god sam to radio, od njega sam tražio savet. U četničkom sistemu komandovanja, dopada mi se što postoji glavna ideja borbe, a na terenu, vojvode koje imaju autonomiju sprovode je po sopstvenom nahođenju. Taj recept primenili smo kada smo snimali „Bosnu Srebrenu“, na dženazi u Potočarima. Direktor fotografije Zlatko Milutinović, imao je potpunu slobodu. Na kraju sam bio oduševljen rezultatom.
Vratimo se izložbi i njenom konceptu. Šta čini njihovu suštinu?
– Tema je „Faces and Places“, pokret i progres. Predstavio sam fotografije nastale u poslednjih 15 godina i grupisao ih na tablama u paru, tako da su mesta, ljudi ili simboli na njima u potpunoj suprotnosti i u suživotu. Želeo sam, u stvari, da pokažem da je komunikacija sasvim moguća među potpuno suprotnim pojmovima. Tako su tu Džordž Buš, glavni svetski globalista i Dijego Maradona, Ivan Šijak, reditelj izrazito umetničke provinijencije i Zli, reditelj poznat po svojoj komercijalnoj orijentaciji. Imam i Šemsu Suljaković, legendu jugoslovenske narodne muzike i svetsku pop zvezdu Pusiketdols, Baju Malog Knindžu, znamenitog po užasno ekstremnim tekstovima i Ajnšturcende Nojbauten, bend čuven po proizvodnji ekstremne buke u svojoj muzici.
Predstavili ste materijal koji otkriva mnoštvo mesta i susreta koje ste doživeli zahvaljujući poslu. Na koji deo rada ste najponosniji?
– Postoji nekoliko filmova o Elvisu Prisliju čiji sam veliki fan. Taj dokumentarac sam snimio u Memfisu on je bio komentarisan, da izgleda kao bilo koja američka emisija. Meni je to divna kritika. Volim i film o mis Sarajeva, Ineli Nogić i neke naručene, kao što je „Ljudsko srce“. To je dokumentarac o čoveku iz Bosanske Međeđe, čiji je sin Srbin poginuo i koji je organe svog deteta donirao Muslimanima iz Federacije. Iako je ideju za film dao Veran Matić, taj dokumentarac osećam kao svoj. Ponosan sam i na film o poglavici srpskog porekla Ričardu Milanoviću, rađenog u Palm Springsu. Možda mi je to hajlajt.
Kako gledate na instituciju predgrađa, budući da ste o tome snimili serijal i kakva je atmosfera u kraju gde vi živite?
– Predgrađa su ok, i tamo ljudi žive. Meni je u Mirijevu super. Malo je kao u Prištini, zatvorena sredina, specifična i po tome što smo do skoro imali trojicu vođa navijača Crvene Zvezde u jednoj ulici.
Uradili ste zapažen film o Ineli Nogić, mis opkoljenog Sarajeva, simbolu odbrane tog grada i globalnom fenomenu kome su U2 posvetili i pesmu. Da li ste ikada sreli Inelu i nosite li neka iskustva u vezi sa tim filmom?
– Bio sam u Sarajevu i gledao vesti na BiH TV kada je taj film emitovan u sklopu promocije knjige Aleksandra Hemona. Ubrzo me je pozvala majka Inele Nogić, Izeta i ja odem kod nje na kafu na Alipašino polje. Proveli smo prijatno popodne i ja sam joj dao film. Dokumentarac o Ineli nikad ne bi bio snimljen da nije bilo nesebične pomoći Maje Cecen i Jasmile Žbanić, koje su me uputile na prave ljude za razgovor. Taj film jeste o opsadi, Ineli i potrazi za njom, ali više govori o prolaznosti i tome kako nam stvari, koje nam užasno mnogo znače u nekim trenucima, vremenom, izblede iz sećanja. U ovom slučaju, Inela, predstavlja simbol prolaznosti. Nikad je nisam sreo, ali smo u kontaktu i verujem da ćemo jednom popiti piće zajedno. Ako ne u Sarajevu, onda u Beogradu.
Nije stvar talenta, nego rada
Petar Ilić Ćirilo neverovatno dobro pamti datume i imena iz rata, ali ne vidi u tome ništa značajno, kao i što zna desetak jezika na različitim nivoima. Tvrdi da to nije nikako stvar talenta, nego rada. Jedino što bi možda izdvojio jeste sporazumevanje na rumunskom i arapskom jeziku.
Žurka traje
U bogatom iskustvu TV reditelja, Petar Ilić Ćirilo kao najupečatljivije mesto izdvaja žurku kod Putina na kojoj se zadesio snimajući film „Piter 300“ , (o prazniku grada Sankt Peterburga. prim A. Ć.). „Te 2003. godine bio sam jedini iz Srbije, koji je za taj događaj bio akreditovan i imao sreću da izbliza na završnom žuru snimim sve bitne političare sveta. Zahvaljujući okolnostima imam taj momenat. Kao detetu Hladnog rata, imao sam naročito zadovoljstvo, da u neposrednoj blizini snimim rukovanje američkog i ruskog predsednika. Kasnije, sem dokumentarca za B92, napravio sam i izložbu fotografija i video snimaka, pod nazivom „Žurka traje“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
