Foto: U. M.

Ovo je vrsta zavere i utočišta za literaturu, jer je jako važno da se suština i plamen književnosti održi – ovim rečima je srpska književnica, rediteljka i predsednica Srpskog Pen centra, Vida Ognjenović otvorila Sedmu regionalnu konferenciju Srpskog PEN centra, koji se održava od 19. do 22. novembra.

– U središtu ovogodišnje Konferencije nalazi se tema „O priči i pričanju“ koja polazi od naslova nobelovske besede Iva Andrića, u kojoj se priča i pričanje stavljaju u samo središte ljudskih aktivnosti od postanja do savremenog trenutka – istakao je Gojko Božović pesnik, književni kritičar, esejista i izdavač i dodao da je kao i ranijih godina Konferencija posvećena poetičkim pitanjima savremene književnosti.

– Često čujemo reč priča, čak i kada nema veze sa književnim žanrom. Ona je kao takva, u velikoj meri marginalizovana, dok se u politici, društvu, ekonomiji, modernim medijima i tehnologijama, često čuje ovaj izraz, koji govori o načinu na koji ona oblikuje svet i na kojoj zapravo funkcioniše savremeni marketing – primetio je Božović.

Tone Peršak iz Slovenskog PEN centra konstatuje da se u svakom literarnom delu postavlja pitanje konzistencije priče. On je istakao da čovek bez priče ne bi bio, to što jeste – biće svesti i samosvesti. Prema njegovom mišljenju od praistorije priče formulišu svest o svetu, prvo se formulišu sa samim sobom i kasnije se dele sa drugim ljudima.

– Verujem da se priča rodila iz krajnje nužde da se sebi objasni a drugima saopštiti predstavu o stvarima koje čovek nije bio sposoban da razume – kazao je on i zapitao se šta će se sa pričom desiti ako u budućnosti krenu da je pričaju veštačke inteligencije, da li će moći da postavlja sebi i odgovara drugima na ista pitanja poput smisla, katarze, smrti. Peršak je pri kraju izlaganja zaključio da je „pričanje priča, priznali mi to ili ne, akt užitka“.

– Polje priče je polje enigme, koja iznava traži odgovre – smatra Mihajlo Pantić pripovedač, književni kritičar, antologičar. Priča je aksiom o kome se ne treba pitati, priča je temeljna antropološka kategorija, i prema njegovom mišljenju, svet bez priče ne postoji, a kada bi postojao bio bi na nivou rudimentalne zajednice koja nije daleko odmakla od svog animalizma.

– Trenutka kada je čovek počeo da pripoveda, počinje konstruisanje onoga što nazivamo kulturom, civilizacijom. Kao temeljna antopološka činjenica priča je pre svega osnovnovni vid oblikovanja čovekovih znanja – naglasio je Pantić, i govoreći svom profesionalnom iskustvu istakao da se „antologičar nalazi u poziciji dirigenta u simfonijskom orkestru“.

Marija Nenezić, književna kritičarka, primetila je da se danas suočavamo sa čudnom situacijom u kojoj prihvatamo postojanje književnosti i umetnosti, ali ih u isto vreme marginalizujemo. Ona je kroz Priču o 1001 noći napravila metaforičko poređenje između Šeherezade i današnjeg čoveka „narcisa“ koji živi u liberalnom kapitalizmu.

– Šeherezadin motiv za pripovedanje bio je opstanak u životu, dok je narcis vođen motivima novca i slave – konstatovala je Nenezić i dodla „Savremeni čovek bi mogao da se usmeri ka umetničkoj priči, kada bi se njegova narcisoidnost osvestila“.