Kovčežić od breze

Ispod prozora je stajao kovčežić od isprepletanog brezovog pruća. Nora otvori poklopac – bio je pun starih svezaka, blokčića, gomilica ispisane hartije. Otvorila je gornju svesku – je li to rukopis, dnevnik… Gomila dopisnica, isečci iz novina.

I to je sve – uzeću knjige i kovčežić. Ali, kad je pogledala oko sebe, gurnula je u kovčežić fotografije sa zidova, usku srebrnu čašicu u kojoj je baka držala ukosnice za kosu, drugu – za lekove, i usamljeni porcelanski tanjirić bez šoljice, koju je Nora razbila nekada, u detinjstvu. Zatim je iz komode uzela malu zdelu za šećer sa hvataljkicom za delove kockica šećera – baka je imala dijabetes, obožavala je slatko i povremeno je otkidala tim hvataljkama sićušan komadić šećera, kao glavica šibice. Setila se i bokala za umivanje sa zdelom, ali on je već počeo novi život u staroj kuhinji – kao zajednička posuda. Neka sve ide dođavola.

Posle jednog sata, kad su se svi rođaci razišli, Nora je sa ocem spustila kovčežić i knjige u auto. Kovčežić je stao u gepek, a knjige su kao planina zauzele celo zadnje sedište i zagradile zadnje staklo. Otac je doveo Noru do kuće i pomogao joj da odvuče svu tu starudiju u stan. Nije ušao unutra, zaustavio se u vratima, Nora ga nije ni pozvala.

Najzad se sve završilo.

Najviše joj je smetao miris prašine. Namočila je krpu, ocedila je i počela da briše knjige jednu za drugom, čak ne gledajući ni u korice ni u omote. Prepoznavala ih je od jednog dodira – sve su joj bile bliske. Popunila je praznine u dva velika ormana, onda je počela da pravi gomilice u prolaznoj sobi koja joj je bila radna. U četiri sata noću je završila s knjigama, sad je ostao mali kovčeg. Ali nije imala više snage. Prisela je na bečku stolicu da se odmori.

Zaspala je kao mrtva, probudila se kao oparena. Pogledala je oko sebe, po njoj su milele stenice u koloni, ostavljajući za sobom tragove ujeda. Protresla je glavu, pogledala na sat – prošlo je sedam. Nije spavala ni dva sata. Skočila je, došla do vrata i shvatila – stenice su se razgrejale i izašle kroz otvore između pruća i krenule u lov. Nora otkinu poklopac, kovčežić je bio prepun hartija, bila su tamo gnezda insekata i osetila je karakterističan miris stenica. Eto šta joj je pripalo u nasledstvo! Kakva gadost…

Povukla je kovčeg za jednu od dve sačuvane ručke sa strane. Balkon je bio u Jurikovoj sobi, provukla je kovčežić od pruća pored belog kreveca, otvorila vrata balkona i pustivši u sobu jaku struju hladnog vazduha, izbacila ga napolje. Neka se posmrzavaju narodni neprijatelji! Čvrsto je zatvorila balkonska vrata.

Nora je namazala kerozinom ceo put od vrata prema balkonu, istresla svoj veš i ostala da čeka hoće li se pojaviti nove. Ali stenice su, kako se posle pokazalo, sve našle svoju smrt na balkonu. I Nora je jedno vreme zaboravila i na kovčeg i na stenice.

Sutradan su udarili kasni mrazevi, zatim su krenuli pljuskovi. U maju se Nora preselila u porodičnu daču u Tiškovo i tamo provela, ne mičući se, preko tri meseca. Kad se vratila i krenula da čisti prašinu nakupljenu tokom celog leta, ugledala je na balkonu zaboravljeni kovčežić. Pruće je malo nabubrilo i sav ispran od silnih kiša kovčežić je čak lepše izgledao nego neposredno posle evakuacije. Otvorila je poklopac i otkrila slepljenu smesu od prokisle hartije s razlivenim tragovima mastila. Zapisi olovkom su se sasvim izbrisali.

„No, dobro – pomislila je – ne treba zaroniti u tu raskvašenu prošlost.“ Donela je iz kuhinje vedro za umivanje i krenula da premešta u njega smrdljivu smesu od hartije. Iznela je u smeće četiri vedra, a na dnu sanduka otkrila paketić pažljivo upakovan u ružičastu apotekarsku mušemu. Otvorila ga je – tamo su bili uredno uvezani vrpcama svežnjevi pisama. Izvukla je gornje pismo, na koverti je stajala adresa – „Kijev, Marijinsko-Blagoveščenska ulica, 22“ i poštanski žig „16. mart 1911. godine“. Bilo je upućeno Mariji Kerns. Pošiljalac – Jakov Osecki, Kijev, Kuznečna ul. br. 23. To je bila ogromna prepiska brižljivo složena po godinama. Zanimljivo. Vrlo zanimljivo. Nekoliko beležnica ispunjenih starinskim rukopisom. Pažljivo je pregledala svežnjeve – nije želela da ponovo zarazi stan stenicama. Sve je bilo čisto. Pohranila je svežanj zajedno s mušemom u svoju pozorišnu arhivu koja je u to vreme već postojala. I zaboravila na njega mnogo godina.

Hartije što su ležale u tami sazrevale su dugi niz godina – sve dok nisu umrli svi ljudi koji bi mogli da odgovore na pitanja koja su iskrsla pri čitanju starih pisama…

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca. NJen roman „Jakovljeve lestve“ nedavno je objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs