Krik mlade generacije

Vladan Đurković je takođe i umetnički direktor pozorišta Dadov.

• Nekoliko vaših predstava, kao i „Leons i Leona“, kojom ćete u Dadovu obeležiti Dan pozorišta, ali i 200 godina autora ovog komada, bavi se utopijom za kojom mladi zavape u sukobu sa surovom realnošću, a na „klimavom“ i burnom prelazu iz dečjeg u svet odraslih. Kako bi trebalo da izgleda i može li mlad čovek da dosegne katarzu u stvarnosti kakva je danas?

– Moj utisak je da ovo društvo ne trpi mlade ljude. Da li zbog teške materijalne situacije ili zbog toga što niko neće da se odrekne svoje pozicije u korist mladog čoveka, ne znam. Jedno je sigurno, nije lako biti mlad čovek u Srbiji. Ono što vidim jeste da ljudi dobijaju svoja prva stalna zaposlenja tek sa više od 35 godina kada i nisu više tako mladi, što znači da su do tada živeli na račun svojih roditelja kao kakvi tinejdžeri. Kad su ti ljudi odrasli? Sa 35 godina kada su sami počeli da se izdržavaju? Ili 25 godina kada su završili fakultete? Nešto je trulo.

U „Leonsu i Leni“ ipak sam se bavio tinejdžerima i imao sam na umu samo jednu ideju, da na scenu prikažem Skvot , društvenu zajednicu, u koji ću smestiti sve suprotstavljene strane: folkere i rokere, homoseksualce i navijače, debele i mršave… I kazati im samo jednu stvar do kraja predstave: „Izbrišite razlike i zajedno pokušajte da promenite nešto. Svima odgovara da se bavite sukobima između zajednica, ‘ajde sad svi da stanete zajedno i izborite se zajednički za svoje mesto u sistemu, ma kakav on bio“.

• Šta ćemo gledati u predstavi „Leons i Leona“?

– Publika će imati priliku da vidi poslednji krik mlade generacije, jer ovo nije bilo samo puko postavljanje dramskog teksta na scenu, već jedan skoro radioničarski proces rada u kojem smo osluškujući potrebe mladih formirali dramsku priču. Mladi glumci tumače uloge svojih vršnjaka, a sa žarom kojim to rade zaista neće biti sumnje da oni tako stvarno i ne misle.

• Iz Dadova su potekla neka od najvećih glumačkih imena. Sa pozicije umetničkog direktora i veoma mladog reditelja, kažite nam nešto o stvaralačkoj energiji i posebnosti ove ustanove kulture i umetnosti.

– Osim što posedujemo dugu tradiciju, ne može se zaista izbeći to da je veliki broj glumaca potekao upravo iz našeg pozorišta. Svaka generacija donosi svoje probleme i svoj stil, to se mora odraziti i na pozorište. Dadov, osim što ima privilegiju da školuje mlade koji imaju želju da se upoznaju sa glumačkom profesijom, ima za cilj i promociju mladih glumačkih nada. Repertoar koji nudi Dadov je poseban po tome što je prilagođen publici koja je prerasla dečija pozorišta, a još uvek nije dovoljno zrela ili spremna da prati ozbiljniji repertoar. Dadov vidim kao vodeću instituciju stvaralaštva za mlade iz oblasti pozorišne umetnosti, kao i rasadnik mladih umetnika.

• Radili ste predstave mladih pisaca, ali u vašem rezimeu stoje i neki klasici poput Šekspira ili Nušića. U „Pučini“ provlači se nit malograđanštine kao „tiranije uvida u sve“. Pozorište sagledava na svoj način sve aspekte javnog, a posebno privatnog života, ali nasuprot teatru, doba savremene tehnologije donelo nam je društvene mreže i rijaliti programe… Koja je suštinska razlika između ova dva načina?

– Nema razlike, to je u prirodi čovekovoj, da ima prokletu želju da vidi kako drugi žive. Ljudske praznine se popunjavaju pikanterijama iz tuđih života, to je Nušić osetio i napisao „Pučinu“. Nekada su se masne vesti prenosile usmenim putem, danas je tehnologija napredovala i svoju voajersku potrebu zadovoljavamo gledajući tuđe profile na društvenim mrežama, čak i da hoću da se distanciram od rijaliti programa, ja sam prinuđen da znam sve o učesnicima jer prosto ne može se pobeći ni u društvu ni u medijima od tih informacija. Svakako je bezazleno to da mi voajerski posmatramo život nekih kvazi poznatih ljudi koji svoju egzibiciju zadovoljavaju valjajući se u blatu, ali šta kad taj ceo kolaž nevaspitanja i neobrazovanja postane uzor mladim ljudima. Mislim da će to pod hitno morati da postane tema kojom ćemo se baviti u pozorištu kako bismo alarmirali na problem koji evidentno postoji.

O reditelju

Vladan Đurković rođen je u Beogradu 1987. godine. Završio je gimnaziju „Uroš Predić“ u Pančevu, gde i živi. U Dadov je došao kao petnaestogodišnjak i prošao kroz faze glumca i asistenta reditelja u devet predstava, a u desetoj „Kako sam zavoleo fudbal“ doživljava i svoju prvu režiju.

– Iako sam „profitirao“ tumačeći odavno mrtve pisce, želja mi je u narednih par godina pronađem pisca iz svoje generacije sa kojim imam približne kako estetske tako i životne stavove. Privlači me svaki oblik muzičkog pozorišta, pa se nadam da ću u skorije vreme moći da se pokažem publici i kao reditelj neke opere. Mislim da postoje pisci bez čijih imena biografije reditelja ne mogu da se zamisle, tako da Šekspir i „Ukroćena goropad“ koju sam radio u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banja Luci je samo prva privilegija koja mi se desila na početku karijere.