Krvava satira medija ili masovno ubistvo (amok) u redakciji kulture

Režiserka Ameli Nirmajer je inscenirala ovu krvavu satiru, koja se prvi put inscenira u Nemačkoj. Jutro u jednoj američkoj redakciji kulture. Pre no što posao otpočne, u njoj se najpre vode svakojaki razgovori i intrige. Jedna žurnalistkinja stiže sa zadocnjenjem na posao, jer je najpre bila u šopingu, jedan drugi kolega pristiže još mamuran od prethodne ekscesivne noći. Šefica redakcije, alfa-životinja, zabarikadirana je u svojoj kancelariji, dok svi ostali idu jedni drugima na nerve u velikom zajedničkom prostoru. Praktikant će biti masovno instrumentalizovan – da kao potrčko donese vodu sa đumbirom ovome, a onome drugome prinese kafu ili čokoladicu iz automata. Ovaj komad se zbiva na intelektualnoj istočnoj obali Amerike, negde u Kaliforniji ili Čikagu. Autor je za njega dobio uglednu stipendiju MacArthur Fellowship koja se još u idiomu zove „nagrada genija“, a bio je i kandidat za renomiranu Pulicerovu nagradu.

Beskrupulozna generacija Digital Natives

Brenden Džekobs-Dženkins uvodi publiku u 21. vek i demaskira generaciju Digital Natives kao beskrupulozne karijeriste. Ono se brutalno bore i čak i jedan kolektivni traumatični doživljaj – desetostruko ubistvo – ne može da ih približi jedne drugima. Pri tome je satirični pogled na etos rada žurnalista samo jedan entree, jedan Appetizer koji je dat u autentičnom originalnom žargonu novinara.

Plot (story) je zabavan i ujedno višeslojan. Pre svega je reč o satiri medija, pri čemu je žaoka na mehanizme konkurentnosti i moći uperena. Taj siže je i na stolu za seciranje ove inscenacije. Dnevni pritisak je propraćen praznim stereotipnim frazama. Mobing, manipulacija i intrige unutar redakcije su prikazani kao pomoćna sredstva na lestvici uspeha, karijere. Kao i otvoreni rivalitet za najbolje teme, ekstremna lažna lojalnost i novinarke koje karijeru najviše podstiču svojom seksualnom podatnošću – sve su to teme za koje se u ovom tekstu na jednom mestu kaže: „usrana branša u kojoj još uvek dominiraju privilegovani beli hetero-muškarci“.

To su cinični šefovi koji još ne znaju ni lična imena svojih saradnika. Autor u tom stilu oštrim kopljem zabada u medijsku branšu i njene predstavnike. DŽenkins tematizuje i pitanje rodnih problema, rasizma i pitanja identiteta. Pri tome gotovo da nije nijedan kliše izostao. Jedan od protagonista veli: „Možda nije homoseksualan, možda je Jevrejin“. Ameli Nirmajer, režiserka, veli u jednom intervjuu o ovoj inscenaciji da je autor crnac i homoseksualan. Samo zato je u stanju da se prema ovim temama odnosi sa takvom ležernošću.

Satira postaje triler

Kakvu ulogu ima „Glorija“ u ovom zbivanju?

Žena koja će postati slavna na kraju prvog akta ovog trilera je zapravo ona koje će počiniti masovno ubistvo (amok). U komadu se o njoj ne zna mnogo: već devet godina je radila na zaključnim korekturama, te je niko i nije zapažao. Normalna i neprimetna, ponekad malo neobična za jedne, dok su je drugi videli kao emocionalnu teroristkinju. Jedan neuspeli prijem u stanu Glorije će biti povod za desetostruko ubistvo (amok), uključujući i samoubistvo.

U centru komada je položena kritika jednog sistema u kome se ljudi ludački odnose jedni prema drugima. Komad je i oštar udar na kapitalistički sistem, koji reprezentuje medijska redakcija.

Nirmajer je inscenatorički postupila tako što je sve zbivanje na bini postavila kao na filmskom setu – sa kamerama, kulisama i otvorenim konstrukcijama koje uokviruju zbivanje. Na kraju predstave treperi jedan trejler na filmskom platnu koji nam obećava „A true story about real people“ i protagoniste pretvara u glumce melodramatičnog filma u Holivudu.