Lament nad Rovinjom: Povodom odlaska slavnog reditelja Arsenija Jovanovića

Poveznica tih naizgled nevezanih vesti je u činjenici da su nas neverovatno u samo mesec dana sem Arse, napustili Mirjana Miočinović i Filip David, svo troje najbliži prijatelji i životni saputnici Danila Kiša. Dalo bi se o tome napisati svojevrsna kako bi rekli Francuzi, policajska novela. Onakva kakva bi istražila, ko su bili ovi ljudi i dočarala jedno davno svršeno, prošlo vreme bivše države i bolje prošlosti čiji je kraj simbolički nagovestila Kišova prerana smrt pre više od tri decenije. Štaviše ceneći večiti Arsenijev dečački profil ličnosti nalik Tom Sojeru i njegov brodski dnevnik – nautički životopis, u srazu režimske devastacije Savskog mosta pod kojim je Jovanović odrastao, luk koji je od njega preostao, možda je bio i poslednji, savršeni čas za umiranje.

Unatoč svemu tome, Jovanović je privilegovanima, koji smo ga poznavali, ponajviše znamenit kao pretposlednji, a najpoznatiji Srbin – Rovinjez, koji taj istarski grad tzv. Rovku, uz Dorćol i Vračar, čini beogradskim kvartom ravnopravnim u poimanju pop kulture i urbanim mitovima.

Poslednji živi i preostali je Arsin vršnjak Bora Ćosić, koji o Jovanoviću u lamentiranom eseju „Mirni dani u Rovinju“ pripovedajući o kućama, stvarima, događajima i ljudima piše ovako: „Sedi tako Arsenije decenijama za ovim stolom, a ni njegov osobni oblik nisam u stanju da sasvim ustanovim, uvek mi kod njega nešto izmiče i još uvek nedostaje“. A svežanj tih ključeva nalazi se u Jovanovićevim memoarima tzv. „Ispreturanoj biografiji“. NJena prvobitna edicija u izdanju Gradca, povučena je možda baš zbog suficita sadržaja o spomenutom Kišu. Kako je nepravedno i nemoguće ovde je prepričavati, čitajte drugo dopunjeno izdanje i podnaslovom 101 sekvence. Ona je povest jednog analognog perioda, nešto između Melvilovog Mobi Dika i „Na putu“ Džeka Kerauka, sve čemu možemo da se divimo i zavidimo. Iako sam čitav život na reci, u neverici sam npr. naizust gutao strane kako se kao dečak šikljom uz tegljače i potiskivače došlepao do Siska i potom veslima Savom vratio kući u Beograd. Naravno da je već u sledećem poglavlju Dunavom preko Crnog mora i Sredozemlja doplovio do Rovinja gde se trajno usidrio.

Dragan Velikić u svom NIN-ovom nagradom nagrađenom romanu „Islednik“ piše kako je krajem ’50 godina 20. veka Rovinj postao omiljeno odredište Beograđana posebno umetnika. Povoljno su se radi kakvog takvog tekućeg održavanja kupovale nacionalizovane kuće, čiji su vlasnici Italijani 1945. što proterani, što sami selili u Italiju. Pola veka potom raspadom Jugoslavije, sada će Beograđani u bescenje davati svoje kuće i zauvek napuštati Rovinj.

Mogući razlog prve ljubavi bila je i blizina, odnosno veza Rovinja i Pule u čijoj Areni je ustanovljen jugoslovenski filmski festival kao najvažniji socijalni, letnji događaj u SFRJ. Tu je Rovinj simulirao Sen Trope. O toj prvoj zlatnoj fazi najverodostojnije govori serija „Grlom jagode“ – sedma epizoda „Nervozno srce“ kad Bane Bumbar (Branko Cvejić) i društvo odlaze tamo na letovanje ili kako kaže Miki (Manojlović) Rubiroza: pravo mesto, pravo vreme, pravi život. Ko sedi ogovara, ko hoda biva ogovaran. Kameo gde su Stanislava Pešić prva „treba“ YU filma i Dragan Zarić – Lepi Cane zvezde Pule, kada se ide na Crvendać (Crveni otok) na kupanje, a Bumbar u nesrećnom trouglu sa Milošem Žutićem, masnom fotom pliva do Katarine.

Paolo Mađeli je domaćin domorodac, kuvani kukuruz je onovremeni fine dining, Arsen Dedić soundtrack ozračja u kom i kakvom će se profilisati Arsenije Jovanović. Dopunska lektira za znatiželjne, bila bi knjižica beogradskog advokata Miše D. Jovanovića „Stari Rovinju zbogom“ koji preciznije navodi sve ličnosti i adrese tri decenije povesti od 1960 do 1990. Osim glumaca: Miće Tomića, Janeza Vrhovca, Nede Arnerić, Božidara Stošića, povrh LJube Ršumovića i Muharema Pervića, najistaknutiji kasnije akademici Mića Popović i Antonije Isaković, odnosno Mihiz kao arhipastir bili su rezidenti konobe Cisterna na ulaznom trgu starog grada Rovinja podno Grizie.

U čuvenom intervjuu koji će Jovanović tokom ’90 dati Slavku Ćuruviji konstatovaće da Memorandum SANU zapravo napisan u kafani Batani u Rovinju. Paralelno, Arsenije je izmešten na svoju jedrilicu – barku Galiola u Kjođi i Veneciji jer nikad kao Mihiz nije bio ni treći ni prvi za preferans. Arsa je profesor na FDU i isto kao i Miočinović samovoljno će ga napustiti početkom ’90. Od pozorišnih prapočetaka u Zadru i Šibeniku, on je u Narodnom pozorištu u Beogradu uz Dejana Mijača u JDP-u najreferentniji prestonički reditelj. Namerno ih zajedno pocrtavam jer će se njihove adaptacije Dobrice Ćosića: Kolubarska bitka i Valjevska bolnica navoditi kao primeri nacionalnog zanosa, dočim će njih ponaosob one na vreme otrezniti. Takođe to je i epoha Arsinog bivstvovanja u NJujorku ’70 u hotelu Čelzi skupa sa svojim patronom, ekscentričnim ruskim umetnikom Harlovom, kao i Draganom Babićem i Liv Ulman, više puta pominjanim Danilom Kišom. Ali i vreme inicijalne diferencijacije jer kao što će Kiš i Mirko Kovač, pohoditi Rovinj gde leti žive Radomir Konstatinović i Mitra Mitrović, tako će i Momo Kapor i Matija Bećković obitavati kod Mihiza i Miće Popovića.

Iz te prve dekade progresa, treba izdvojiti, posebno istaći Arsino televizijsko stvaralaštvo, kamerne TV drame i dvodelne igrane serije sa sudsko – pravosudnom eksplikacijom. Trebalo je da prođe čitavih pola veka da Kristofer Nolan globalno otkrije lik i delo Roberta Openhajmera da bi se RTS opsetio da je Arsa Jovanović snimio istovremenu dokudramu 1970 sa Brankom Plešom u glavnoj ulozi, ergo da bi na jedvite jade reprizirao na svom trećem programu i podigao na online platformu Planeta. Slediće potom istorodne: Li Harvi Osvald, Suđenje Floberu, Sarajevski atentat, Paljenje Rajhstaga i Zašto je pucao Alija Alijagić. Jednako tako kulturno – umetnički program u Takovskoj 10 produciraće 3 sezone serije Branilac koju će emitovati u svom primetime terminu, a da niti jednom neće prikazati Bekima Fehmiua kao Georgi Dimitrova u Lajpciškom procesu 1933, itd itd. Za našu endemsku antropologiju, političku istoriju i savremeni društveni trenutak ultimativne za ponovno čitanje – gledanje su tv drame „67 sastanak Skupštine Kneževine Srbije“ iz 1977 i „Prva srpska železnica“ iz 1979 koje sagledavaju pitanja državne potpore kulturi (Narodnom pozorištu) i korupcije (bankrot francuskog investitora…). Iako je Arsenije bio vizionar i pionir, tokom ’80 snimaće samo dokumentarni serijal „Vreme fresaka“. Čini se kao da će ga to duhovno istraživanje, okrenuti ka, profilisati u novom mediju ambijentalnog zvuka kao filmske muzike. Od žubora vode i šuma talasa, preko cvrkuta ptica i glasovnog života životinja i insekata Arsenije je poput Alfreda Edmunda Brema. Pulsiranja grada, crkvenih zvona i saobraćaja, svi ti njegovi izmontirani tonski zapisi završiće kao audio podloga – kontribucija Hansu Cimeru u oskarom nagrađenoj Tankoj crvenoj liniji Terensa Malika.

Slavnom američkom reditelju Jovanović će postati lični prijatelj i mentor, ali to je već dekada ’90, kada će se Arsenije mukom mučiti da sačuva sopstveni dom u Rovinju. Da ne prođe kao kuća Radomira Konstantinovića iz koje je u ratnoj entropiji kroz prozore letela, bačena njegova lična prepiska sa Beketom. Ali to je istovremeno i prostor egzila iz Beograda prognanog Mirka Kovača, berlinskog apartrida Boru Ćosića. Njih trojica u ovom svojevrsnom međuprostoru do koga se putovalo vozom i autobusom preko Budimpešte, Beča i Trsta, sačuvaće intelektualnu čestitost u limbu Istre i naspram srpskohrvatskog fronta i u ratnom raspadu jugoslovenske državne drame.

Bogu hvala postoji u srpskoj i beogradskoj aproprijaciji Rovinja i treće poluvreme koje 2010-tih počinje regionalnom reintegracijom oličenom u Weekend media festivalu koji tada počinje da okuplja neki novi mlad svet iz Beograda, Sarajeva i Zagreba. Ono što je nekad bila Cisterna na Zdencu, sada su bašta hotela Adriatik, kafane Sidro, Maestral i možda najviše Veli Joža. Mirko Kovač je umro 2013. ali nažalost u svojoj poslednjoj knjizi Vreme koje su udaljava ne ostavlja previše detalja o svojima danima u Rovinju. Nema ih pregršt ni u inače izvanrednoj Konstantinovićevoj biogafiji Radivoja Cvetićanina. Danas je instagram ekskluzivni medij komunikacije koji eksplodira u istoimenim danima, kao i spomenutom Weekendu. Ipak postoji nova kolonija onih koji su Rovinj, kao Ivan Ivanović i Radina Vučetić pronašli, ili se kao Neca Konstantinović, samo tamo vratili. Kao i ini drugi. Ali ne više i Arsenije Arsa Jovanović.

Spisku citirane literature, obavezno preporučujem da pridodate roman Antuna Šoljana „Drugi ljudi na mjesecu“ izdanje čuvene zagrebačke Hit edicije iz 1978, o brodolomu Arse Jovanovića i Borislava Mihajlovića Mihiza na povratku sa Hvara u Rovinj. Nalikuje Robinzonu Krusou Danijela Defoa. Takav je Arsenije bio lik, uz Čarnojevića i Dedića, jedini, neponovljivi i imenom predodređen. Iz njegovog špila i šnita samo su još Đorđe Kadijević i Bora Ćosić preostali i onda je stvarno kraj. U slavu tih argonauta je i ovaj skromni Arsin epitaf i lament nad Rovinjom.