Polako se stvara običaj da se svaki evropski grad samerava s drugim u sferi simbola, iznoseći istovetne kolektivne teme, ne samo zidine, crkvu, palatu već postepeno i one što će vremenom sazrevati, fontane, trijumfalni lukovi, pozorišta, muzeji, biblioteke, zastakljene galerije, groblja, gradske bašte i park, danas i sportski tereni i stari grad, koji je svuda uređen u starovremskom stilu.
Zatim su tu plodovi inicijative preduzimljivih građana koji svakako predstavljaju razlog za ponos grada, palate uglednika, ali i gostionice, razni grand hoteli, kafane, krčme i poznati kafei, kao što je to Pedroki u Padovi.
No, veliki izum evropskih gradova biće tematizovane ulice kojima se dodeljuje određena uloga u njihovom statusu simbola i u poređenju s drugim gradovima, a zatim i razni trgovi, sa svojim imenima, koji predstavljaju naročit i nov evropski izum.
Biće to trijumfalne ulice upravljene ka kapiji zidina ili neke s kakvim značajnim zdanjem, te isto tako, potom, neka ulica upravljena ka monumentalnom luku, biće to glavna ulica s najprestižnijim radnjama i manje ulice zanatlija s njihovim imenima – imenom udruženja – ali i glavne ulice neke oblasti ili četvrti grada, biće to monumentalne ulice gde će uglednici podizati svoje palate, katkad projektovane u jednoobraznoj arhitekturi, biće to šetališta s drvoredima, šira od uobičajenih ulica, no otvorena i zatvorena nekada kapijom, a potom zadnjom stranom nekog zdanja, biće to zatim bulevari – katkad na ostacima starih zidina, ali upravljeni ka polju izvan grada – a onda će se još širiti, sve dok ne postanu izrazito prostrane avenije.
I tu dolazimo do suštine: ako su kuće ishod svesne estetske želje, ako su to još očiglednije i kolektivne teme, kao i tematizovane ulice i trgovi u svojoj raznolikosti – budući da se svi oni otvoreno prepoznaju i doživljavaju kao elementi gradske raskoši – onda s pravom možemo tvrditi da je grad u svojoj celosti takoreći umetničko delo, ali da je to ne toliko zbog njihovog pojedinačnog prisustva i postojanja koliko zbog onog međusobnog položaja kroz koji će se izražavati i ispoljavati ta estetska težnja koja nam dopušta da ga kao takvog prepoznamo.
Kritika grada kao umetničkog dela ima isti značaj i pribegava istim utvrđenim sredstvima književne kritike i umetničke kritike, a počiva na osobenom senzibilitetu i širokom poznavanju drugih gradova.
Ali kako bismo i mi mogli da sledimo – upitaće čitalac – ovaj isti metod i da valjano ocenimo neki novi grad? Kako možemo da se upustimo u estetsku sferu grada? Turistički vodiči vode nas da posetimo značajna zdanja i poznata umetnička dela koja se čuvaju u tim istim zdanjima ili su pohranjena u nekom muzeju, ali nam ništa ne govore o lepoti grada koji je u svojoj celosti umetničko delo.
Iščitavanjem grada kao umetničkog dela stiče se pre svega površno znanje o onoj disciplini koju zovemo „estetika grada“ bez koje bi sve ono što putnik sreće na svom putu bilo nemo svedočenje lišeno smisla.
Kada stignem u neki nepoznat grad, uvek sam veoma uzbuđen, jer je obilazak koji me očekuje avantura, prava intelektualna avantura, budući da ću morati da pokušam da shvatim kakva je duša te civitas iščitavajući je s njenih zidova. Eto: ako možemo reći da gradovi imaju – kao i ljudi – dušu, tu dušu čitamo iz njihovog spoljašnjeg izgleda, iz one urbs od kamena koji ju je kroz vekove odevao i koji beleži osobenu prirodu vekovne estetske težnje.
Ova spoznaja započinje – ako dolazim automobilom – od prvog trenutka, kada se susretnem sa onim bulevarima koji svojim razmerama najavljuju grad, govoreći nam odmah mnogo o istaknutoj estetskoj težnji koja će biti primetna u nastavku i u njegovom srcu. Zato što navika da se upuštamo u naše obilaske iz najstarijeg jezgra ne daje uvid u složenu estetsku sliku grada, a možda se kroz vidljivo ogrešenje i najmanje stare ulične mreže otkriva mnogo o njihovim svojstvima: stoga, u tom slučaju, uvek sam fasciniran koliko nam toga devetnaestovekovni bulevari govore, čak i u manjim gradovima.
Od ovih bulevara upoznavanje stila nekog grada odvija se strogo pešice, produžavajući se često i nekoliko dana, s drastičnim prekidom s konvencijama uobičajenog posetioca. Premda sam uredno poneo sa sobom turistički vodič, neću ga ni otvoriti, i započeću obilazak ne konsultujući nikakvu mapu: koračam uspravne glave, a ne pognute nad hartijama.
Ako se onda približim centru grada, bilo da sam stigao autobusom ili vozom, slediću one naznake koje će mi pomoći, dok uočavam korak po korak tematizovane ulice i trgove, i, razume se, široki spektar kolektivnih tema, da prepoznam sekvence koje je grad oformio u vremenu, rekonstruišući u svojoj glavi estetske težnje koje one odražavaju.
Eto, evropski običaj nalaže – videli smo – da glavna ulica bude u nizu s glavnim trgom i kapijom koja se smatra najznačajnijom. Stoga valja obratiti pažnju na izloge radnji kako bismo shvatili gde su skoncentrisane one najprestižnije, jer je upravo to glavna ulica.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je profesor estetike grada na najprestižnijim italijanskim univerzitetima i pisac knjiga o istoriji, strukturi i savremenosti grada. Njegov esej o gradu objavljen je u knjizi Čitanje Italije 2 u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
