Lin Remzi, dobitnica Srca Sarajeva, autorka filma „Moramo da razgovaramo o Kevinu“: Mnogo je besa u deci zbog kontrole

Ova autorka, poznata najviše po filmu „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ rekla je da je veliki fan Bergmanovog rada, jer se stiče utisak kao da je život stvaran.

– Volim i Linčov rad, ali to funkcioniše na potpuno podsvesnom novou – kazala je Lin.

Njen psihološkii triler „Moramo da pričamo o Kevinu“, s Tildom Svinton, koji je bio nominovan za kansku Zlatnu palmu“ mnogima je, verovatno, „pao na pamet kad su se u Srbiji početkom maja desila masovna ubistva. A ponovo i pre neki dan kad je Bosnu zadesila tragedija.piše Nova. rs .

I ta stravična situacija dovela je do toga da je nedavno, čitava dva meseca, ovaj naslov iz 2011. u kojem donosi priču u flešbekovima o jednoj prosečnoj američkoj porodici, kad se nešto strašno već odgiralo, bio najgledaniji.

– U mraku sam, borim se s tim idiotom – kazala je kroz ironičan smeh Lin Remzi, misleći naravno na, kako je rekla, „je***o nasilje“.

Ali, onda je pomenula kako je čitav život, zapravo oduvek volela bajke. Čak kao dete i one baš mračne…

– Mislim da sve traume iz detinjstva ostavljaju tragove. Na čudan način manifestuju se kasnije tokom života. Teško odrastanje, traumatizovana deca – to su teme koje sam htela da otvorim u filmu „Moramo da pričamo o Kevinu“. Ali, i šta je u nečijem srcu, unutar osobe – objasnila je Remzi.

Pucnjava, čitav taj aspekt nasilja, danas je, kako je istakla umetnica, postao „potpuno normalan“:

– Toliko je besa u deci, jer su kontrolisani, naročito u SAD. Možda sam dete, koje još uvek nije potpuno odraslo, pa su počesto oni centralne tačke u mojim filmovima. Ali, sam čin nasilja u mojim filmovima nije eksplicitan. Više je u onome što ne vidiš kao gledalac. Dakle, ne vidiš stvarne događaje, jer sam više zainteresovana za ono što to nasilje proizvodi. Nikada nisam želela, niti želim da pravim američki tip filmova u kojima sve vrvi od nasilja. Posledice nasilja me zanimaju, i koja katarza može da proistekne iz toga – objasnila je Remzi.

Nasilje, ali na specifičan način biće, kako je najavila, prisutno i u naredna dva ostvarenja koja trenutno priprema.

– U sledećim filmovima ne nedefinisan način bavim se nasiljem, pre svega psihološkim. U filmu „Die, My Love“ bavim se ženom koja pokušava da se izbori s traumom, demonima iz prošlosti. Ali, koliko god da je teško, i da se moja junakinja oseća zarobljenom i teži slobodi, to je i komedija istovremeno“, piše Nova. rs.

„U završnici masterklasa, koji je vodio Enis Ćehić, publika je postavljala pitanja i bila zainteresovana da čuje više o motivima nasilja i detinjstva koji se provlače kroz radove ove autorke.

Remzi je uzvratila da se trudi da ove motive uvek donese u novom svetlu, jer se ne ponavlja.

Njen masterklas je otvorila projekcija kratkog filma „Swimmer“, koji je inicijalno rađen za potrebe Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine.

Ali ovo ostvarenje je mnogo više od toga. Reč je o filmu koji je primerenije bilo zvati umetničkim nego narativnim filmom. „Svimmer“, prati plivača na daljinu koji se probija kroz razne britanske pejzaže, a osvojio je nagradu Bafta 2012.

Nakon projekcije Lin Remzi je izjavila da je za nju ovaj projekat značio priliku da eksperimentiše, te da je osveženje bilo raditi na nečemu što nije narativno što ima psihološko značenje.

Iako voli da bude narativna, ovo je, kako navodi, bila šansa da bude eksperimentalna jer je svaki kadar bio važan, te se osećala kao da je slagala slagalicu.

Otrikrila je da se njen transfer ka filmskoj umetnosti dogodio slučajno jer je inicijalno studirala fotografiju.

Početak njenog filmskog obrazovanja je bio izazovan, jer nije dovoljno pznavala filmski jezik i nevešta je bila u rukovanju opremom.

Iskustvo sa studija fotografije se pokazalo kao dragoceno, pomoglo joj je da razvije oko za detalje u kadrovima, navodi se između ostalog  u devetom  online izdanju žurnala SFF-a.