Ljubavnici, špijuni, tajna i javna pisma…

Pokušaj da se spoje dve kraljice iz šesnaestog stoleća nije od juče. Elizabeta, kći Henrija Osmog i njegove supruge Ane Bolen zbog koje je raskinuo sve veze sa Katoličkom crkvom, i Meri, unuka Henrijeve sestre Margaret, bile su inspiracija brojnih filmova, knjiga, drama i jedne opere. Bile su smrtni neprijatelji, kraljice u vremenu koje im nije bilo naklonjeno.

Uprkos istoriji što je zabeležila iskaze njihovih savremenika koji su ih uglavnom opisivali kao “monstruozne vladarke”, autori izložbe su se odlučili da koliko god je moguće ostanu neutralni u opisivanju života ove dve žene koji su, kad se malo bolje razmisli, podlegali događajima i okolnostima. Dokumenti govore sami za sebe: poverljivi su, uverljivi, u njima se mogu videti brojna naređenja, kovanje zavera, a ispisani su prefinjenim rukopisom i primer su činovničke učenosti i učtivosti onoga vremena. Na izložbi se prvi put može videti novootkriveno pismo u kome mlada Elizabeta traži uslugu od svog životnog prijatelja i savetnika Vilijama Sesila. Zanimljivo je da je pismo dobro sačuvano, ali da je vekovima ostalo zaboravljeno.

Šifra Babington

Ne treba zaboraviti ni pismo u kome je zabeleženo svedočanstvo jednog elizabetanskog špijuna koje je uputio svom nalogodavcu Frensisu Volsingemu. U dnu pisma je, nevidljivim mastilom, ispisana tajna šifra koju je smislila sama Meri “Šifra Babington”, koja je dobila ime po zaveri kojoj su uspešno stali na kraj Elizabetini ljudi. Sačuvan je i original dokumenta u kome Elizabeta naređuje Merino pogubljenje.
Pored dokumenata mogu se videti i živopisne mape, planovi, slike i crteži: plan sudnice u kojoj je Meri osuđena na smrt, skica iscrtana mastilom na kojoj se jasno vidi kako ulazi u sudnicu i kako lišena svakog dostojanstva odlazi na gubilište. Tu je i plan grada Londona na kome se pored ledina na Sautvarku vidi i jedini prelaz preko Temze, čuveni most London Bridž, oko koga su načičkane crvene kućice. Tu je i Sesilova mapa Engleske na kojoj se i dan-danas jasno vide ucrtane teritorije nad kojima je vladala Elizabeta. Pogledom na ovu mapu uočava se sva kompleksnost i isprepletanost odnosa između kraljevstava Tjudora i Stjuarta.

Pogledom na portrete dve kraljice mogu se videti dve devojke dospele za udaju. Pažnju privlači ljupka minijatura Meri koja je nastala najverovatnije u vreme pregovora za brak sa francuskim prestolonaslednikom koji će postati vladar Fransoa Drugim. Sliku je naslikao 1558. Fransoa Klue, a pozajmljen je iz kraljevske kolekcije. Nasuprot ovoj slici, postavljen je veoma realističan portret Elizabete koju je naslikao DŽordž Gouer oko 1567, najverovatnije za nadvojvodu Karla od Austrije, koji je bio jedan od njenih brojnih prosaca, iako su svi njeni pregovori za brak propali. Slika je u Englesku vraćena tek 1933, a može se posle mnogo godina videti na ovoj postavci.

Merin sin Džejms

Jedan od najvrednijih eksponata je zlatni medaljon Nikolasa Hilarda na kojoj je ugraviran lik Merinog sina Džejmsa, inače, po liniji nasleđivanja, Elizabetinog naslednika. Za kustose izložbe posebna poslastica bilo je pristizanje medaljona “Komad Španije”, koji je izrađen 1604. godine u bronzanoj, srebrnoj i zlatnoj verziji. Britanski muzej je za ovu izložbu pozajmio zlatnu verziju. Treba reći i to da su i ostali muzeji i privatni kolekcionari sa pozajmicama bili velikodušni.

Samo najposvećeniji istoričari će, kako primećuje izveštač londonskog Tajmsa, proučavati izložena dokumenta, dok će se posetioci usredsrediti na slike i predmete. Na jednoj slici su prikazane Meri kraljica Škota i supruga njenog tamničara Elizabet Šervsberi, koja je u istoriji poznatija kao Bes od Hardvika. Bes se razvela od muža koji je po Elizabetinom naređenju držao Meri zatočenu šesnaest godina.
Cela postavka, tvrde istoričari, dovodi u pitanje uvreženu predstavu o dve žene, njihovom odnosu i vladavini. Obema stranama je bilo u interesu da ocrne onu drugu. Tako su do naših dana stigle oveštale slike o dve žene: protestantkinji, mudroj devici po sopstvenom izboru i odluci – Elizabeti, i rimokatolkinji, neposrednoj, emotivnoj i plodnoj Meri. Činjenica je da su obe kraljice morale da se bore sa verskim pitanjima koja su po svojoj prirodi kontroverzna, morale su da vode borbu sa savetnicima, ljubavnicima i potencijalnim muževima, špijunima i zaverenicima. Ipak, upada u oči činjenica da je Elizabetina strana priče zastupljenija. NJena lična pisma, zapisani govori koje je držala pred parlamentom naglašavaju njene državničke sposobnosti. S druge strane, hrabrost koju je Meri pokazala na bojnom polju i njena smela bekstva ostala su samo zabeležena na slikama u skicama. Kao i obično, obistinila se izreka da pobednici pišu istoriju.

Sudeći prema izloženim dokumentima, može se videti koliko je bilo ubeđivanja, odnosno propagande koja je bila plodotvornija više nego ikad. Nameće se pitanje čiji su špijuni bili efikasniji i čiji su špijunski izveštaji s terena istiniti. Odgovor je teško utvrditi, ali ne treba zaboraviti ni ozbiljne izvore koji upućuju na postojanje izmišljenih pisama koja su kružila da bi Meri u očima puka bila omalovažena i prezrena.

Dok se čitaju divnim jezikom napisana pisma, ispisana još lepšim rukopisom, nemoguće je ne zapitati se koje je njihovo pravo značenje. Čitanje između redova je nužno. Prvi put pred očima javnosti izložena su dokumenta i privatna prepiska dve žene – Elizabete i Meri, a da nismo uspeli da saznamo nijednu od njihovih duboko čuvanih i skrivanih tajni. Čini se da je rečenica koju je Meri Stjuart zapisala, a koja glasi “Moje srce pripada samo meni” odgovor na pitanja koja vekovima muče istoričare i ljubitelje istorije.