Foto: Miroslav Milic/ATAImages“Samo jednu ljubav imam” je moja omiljena pesma. Veoma je nežna i Vladina najdirektnija ljubavna pesma i ona ima posebno mesto u ovom filmu”, kaže reditelj Marko Đorđević u razgovoru za Danas povodom premijere novog filma o Vladi Divljanu “Iza osmeha” koji će premijerno biti prikazan u petak na ovogodišnjem Beldocs-u.
Deset godina nakon što nas je napustio jedan od najvoljenijih muzičara na prostorima bivše Jugoslavije, njegova porodica u stanu u Beču otvara kutije pune uspomena.
Među pismima, rokovnicima, muzičkim beleškama i sitnicama koje čuvaju vreme, pronalaze i snimke koje je Vlada tokom više od 15 godina beležio malom kućnom kamerom.
Iz ovih intimnih video zapisa nastaje jedinstveno filmsko svedočanstvo o svakodnevnici umetnika čiji je čuveni osmeh ostao simbol njegove vedrine, kreativnosti i talenta.
To su porodični trenuci sa Pavlom, Stevom i Dinom u bečkom Alzergrund okrugu, zatim u Americi, u Beogradu i na jadranskom primorju, kao i snimci stvaranja muzike, samostalnih sesija u kućnom studiju, te improvizacija i putovanja sa bendom.
Reditelj Marko Đorđević, koji je osvojio i publiku i kritiku svojim filmovima „Moj jutarnji smeh“ i „Za danas toliko“ govori o tome kako je došlo do ideje da napravi ovaj film, kako je na njega uticalo što već postoji dokumentarac o Vladi Divljanu, šta se krije iza osmeha…
Kako je došlo do toga da napravite film o Vladi Divljanu koristeći njegove snimke?
Na kraju igranog filma „Za danas toliko“ koristi se Vladina pesma „Sve laži sveta“, i zbog prava sam morao da kontaktiram Dinu, Vladinu ženu. Upoznali smo se, sprijateljili i iz toga je iznikla ideja za ovaj film. Kroz razgovore sa Dinom, pojavili su se i snimci koje je Vlada pravio svojom kamerom.
Kad je kupio kameru, bio je kao dete – oduševljen, snimao je sve. Igrao se, snimao i napolju, pravio svoje naivne, eksperimentalne filmove. To me je jako privuklo. Ideja je bila da napravimo mali, polučasovni film, jer već postoji jedan dugometražni film o Vladi što je super.
Da li vam je postojanje prethodnog filma o Vladi predstavljalo opterećenje?
Zapravo, ne. Ovaj film je mnogo manji, ličniji i meni je otvorio veliku slobodu. Nije bilo potrebe za intervjuima, mogao sam da napravim nešto oslobođeno forme, i to mi je mnogo značilo. Tako sam došao na ideju da uključim animaciju. U to sam ušao sa Miloradom Savanovićem, studentom iz Novog Sada koji je bio asistent na „Za danas toliko“. Krenuli smo skromno, ali se to otelo kontroli – sada film sadrži deset minuta animacije i 20 minuta neobičnog dokumentarnog materijala.
Zašto ste koristili animaciju?
Dokumentarni materijal jeste moćan, ali često ne može da dotakne nečiju dušu. Animacija otvara vrata u Vladin svet mašte, čini ga intimnijim, bližim, pruža novu dimenziju tumačenja bez potrebe da definiše. To je bio naš put ka dubljem sloju priče.
Da li ste se lično povezali sa materijalom?
Veoma. To su porodični snimci, a Vlada se u njima pojavljuje nepretenciozno. Za portret rok muzičara ili slavnog pevača to je neuobičajeno – nema prljavštine, nema senzacije. Samo ležerna, topla svakodnevica. Njegova igra sa kamerom, naivna i iskrena, duboko rezonuje sa mnom. Posebno me dirnula njegova komunikacija s ljudima – poželeo sam da budem kao on. Njegova lakoća okupljanja ljudi je lekovita. Sve je šarmantno, nenametljivo.
A kada je taj različit dokumentarni materijal bio pred vama, da li ste imali kriterijum, kojim ste se rukovodili prilikom odabira onoga što ćete iskoristiti u oblikovanju filma?
Što više radim, to više verujem svojoj intuiciji i utoliko mi je lakše. Dakle, ne razmišljam puno idem kuda gde me taj materijal vodi. Tokom rada mi se materijal sam preporučivao, pronalazio bih dublji smisao u njemu ili bi me neki delovi provocirali kao pričanje o Vladi ili kao pričanje o sebi.
.Ima li filmskog nerva u Vladinom opusu?
Jako mi je žao što Vlada nije tu jer bi on bio moj savršeni saradnik na filmu, naravno, kada bi i on to hteo i to u stvaranju filmske muzike. To nije slučajno u tim njegovim snimcima on kao da priprema materijal za svoju muziku. Neverovatno, svaka njegova pesma koju pustite otvorena je za slušaoca da on sam stvara svoje slike. Vlada je u svojoj prirodi kompozitor filmske muzike. Tako ga ja doživljavam za filmove koje bih ja voleo da radim nevezano za to da li sam ih pravio ili samo maštam o njima.
Zašto se film zove Iza osmeha?
I on je nastao intuitivno. Svidela mi se ta rečenica koju sam zapisao „Iza osmeha Vlade Divljana krije se osmeh, osmeh, osmeh… Zapravo iza osmeha se ne krije nešto mračno. U tom smislu je naziv filma možda subverzivan, a isto tako Iza osmeha je jako lepa pesma koju je Vlada radio sa Ljetnim kinom big bendom.
Nežnost i toplina su nešto što povezuje i ono što vi radite i muziku koju je pravio Vlada. Kako se vi snalazite u ovom grubom svetu koji živimo ili ste možda okrenuti ka nežnosti koju su kod većine probudili studenti?
Da konkretizujemo odmah stvar. Na studentskim protestima sam plakao što znači da sam osetio veliku količinu emotivne otvorenosti koja je lekovita. Mislim da će ta vrsta emotivnosti, dobrote i nežnosti da nas spasi. Nije slučajno što ovaj film nastaje u ovom periodu i što Milorad koji je animator na filmu Iza osmeha završava svoje studije u Novom Sadu. To sve, čini mi se, da se vidi ili makar oseća u ovom filmu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
