Paolo Mađeli za Danas: Onda nek zatvore teatar – sam teatar je politički čin

„Ćao“, uzvraća Brajović i dodaje: „Znaš, juče sam napravio jednu grešku.“
„Jednu?“ odgovara Mađeli uz osmeh.

Kratka razmena ostaje bez epiloga – Brajović seda za bar, a Mađeli mi konspirativno šapće: „To tamo je njegova pozicija.“

U bifeu se u međuvremenu okuplja „pozorišna porodica“ pred probu „Garderobera“, predstave koju režira i čija je premijera zakazana za 8. maj.

Skreće mi pažnju na mladog reditelja koji sedi pored nas – svog asistenta – uz opasku da mladi danas retko dobijaju priliku da pokažu talenat.

U ranim jutarnjim satima, svako ko uđe u bife zastane za našim stolom da pozdravi Mađelija.

Šef stolarske radionice, Miroslav, podseća ga na predstave koje su radili zajedno, kada je u radionici bilo 20 majstora, a danas samo dvojica. Ta jutarnja dinamika – susreti, kratke replike i tišine – pokazuje da se pozorišni život ne odvija samo na sceni.

Mađeli je čovek teatra više od četiri decenije. Iskustvo nije umanjilo njegovu radoznalost – radu pristupa sa gotovo mladalačkim elanom i i dalje se rado upušta u neizvesno i eksperimentiše. Radi na drami „Garderober“, iako Ronald Harvurd ne spada među njegove omiljene engleske pisce.

Suprotno očekivanom, u ovoj priči ga privlači njen ratni okvir. Čuvenu postavku „Garderobera“ u JDP-u, koju je režirao Dejan Mijač, sa Ljubom Tadićem kao Serom i Petrom Kraljem kao Normanom, nije gledao.

U Mađelijevom „Garderoberu“, suprotno očekivanjima, Voja Brajović igra Normana (garderobera), a Predrag Miki Manojlović Sera (glumca).

Sećate li se trenutka kada ste odlučili da režirate „Garderobera“ ili šta biste rekli da vas je privuklo ovoj drami Ronalda Harvuda?

– Ta predstava je ovde u JDP-u dugo igrana, ali je nisam gledao, a filmove koji su rađeni prema Harvudovim tekstovima sam direktno prezirao. To mi je uvek bila neka korektna, pase engleska literatura. Zbog toga sam razmišljao da li uopšte treba da se bavim ovom pričom. Kod Engleza volim neke druge pisce. Harvurd je dosta poznat u Italiji, dobio je i Oskara za film „Pijanista“ i ne mogu reći da je loš pisac, ali njegova literatura me ne uzbuđuje, za razliku od Sare Kejn ili Veskara, koje obožavam.

Šta vas je onda navelo da radite ovaj komad?

– Zvučaće cinično, iako ja nisam takav, ali u toj priči ima nešto jako zanimljivo, a to je rat. Zbog toga što mi nemamo svesti, ili imamo vrlo malo svesti, da je dve i po hiljade godina prošlo od prvog peloponeskog rata. To je prvi svetski rat, a ne ovaj za koji se misli. Dakle, mi se dve i po hiljade godina, oprostite, j****o s tim ratom i sa monetarnim interesima. Svaki put pomislimo: „Ovo se više neće desiti“, i svaki put kažemo: „I ovo je prošlo.“ Naravno, kad govorim o Europi, ne mislim na ovaj administrativni deo, nego odakle mi dolazimo – naša kultura – Persija, Iran, ili Irak, Mesopotamija… Kako se može uopšte bombardirati Bagdad, „Hiljadu i jedna noć“? Iz bagdadskog muzeja je posle 10 dana sve otišlo na prodaju u Njujorku, a to je naša istorija, naša povjest. Koliko se sve promenilo za samo poslednjih 25 godina – svet. Ova brzina (uzima mobilni telefon i tipka brzo prstima po njemu), kojoj smo izloženi u fiktivnom, virtuelnom realitetu, ja je, od kako sam star, doživljavam kao vremensku mašinu koja ide neverovatnom brzinom i gledam unazad kako mi brzo destruišemo. Mislimo da napredujemo, a zapravo regresiramo. Regresiramo u kulturološkom, regresiramo u ljubavnom, u logičnom – ubili smo i filozofiju. Veliki Habermas kaže da živimo u kraljevini ničega…

Harvud je „Garderobera“ pisao iz ličnog iskustva. Da li ste se bavili tim slojem i koliko vam je bila važna hijerarhija odnosa i pitanje moći između garderobera i glumca?

– Znam da je Harvurd referirao na jednog glumca koji je bio jedan nepodnošljivi tip, ali me to uopšte ne interesira. Englezi misle da povjest njihovog teatra važi za čitav svijet. Taj glumac citira „Lira“, pa „Hamleta“, igrao je do svoje 60. godine, pa se cilja na to da se pretpostavi da je u pitanju Lorens Olivje, ali za mene su sve te priče jedno provincijalno obraćanje svetu. Niti sam ja fan Vest Enda, koji smatram jednim od najlošijih teatara u Europi.

Šta vas onda najviše intrigira u ovom delu, koje jeste neka vrsta omaža pozorištu i glumcima – da li je to suština teatra po sebi?

– Da i ono što bi moglo biti interesantno jeste to što je to poslednji dan jednog glumca. Rat je oko njega. I ima u tom glumcu i nešto politički plemenito kad on kaže da ipak mora da radi i da njegov posao nije samo gluma nego da prosvetli ljude. To je motiv koji ujedinjuje sve teatarske ljude u svetu. Teatar je političan zato što je iznad politike. U tom smislu postoji plemenitost u njemu, uz sve sebičnosti, bedastoće i gluposti koje čovjek nosi, a mi ih u teatru još potenciramo.

Šta za vas kažu glumci, kakvi ste za rad?

– Šta glumci kažu? To me ne zanima (smeh). Toliko jezika, toliko različitih kultura sam prošao, a u suštini, bez obzira na kontinent sa koga su, postoji jedna zajednička crta, a to je taj egoizam postojanja i stvaranja.

Da li ste bili možda u Narodnom pozorištu u Beogradu i da li ste upoznati sa problemima sa kojima se zaposleni tamo suočavaju?

– Nisam. Toliko me to boli. Da Narodno ne bude narodno. Gostovao sam pre nekoliko godina tamo. Išao sam tada da gledam predstavu Igora Vuka Torbice. On je bio moj prijatelj i jako sam ga puno volio, izuzetan, fantastičan tip, ali sam se razočaro kako su obnovili Narodno. Ne postoji više onaj dole bife, koji je bio duša teatra, kao podmornica. Sad su ga smestili gore. Ne znam stvarno ko je imao tu ideju. Razočarao sam se tada i ne osećam ga više kao svoj prostor, ali to je već subjektivno gledanje, ali ne mora biti objektivno. Pogodilo me to jako jer su sva moja sećanja otišla dođavola, a bio sam vrlo vezan za taj teatar jer je to bio prvi teatar koji me ugostio i dao mi sve u životu. Čuo sam da su se glumci bunili i ne razumem šta u tome ima skandalozno da se umetnici bune, pa to je deo njihovog postojanja i obaveza.

Da, ali nova uprava im brani da iskazuju bilo šta što ima veze sa politikom, otprilike da ništa političko, ni gest ne sme da egzistira na sceni?

– Onda nek zatvore teatar. Šta to znači – ništa politički? Sam teatar je politički čin.

Kako doživljavate Beograd u društveno-političkom smislu imajući u vidu da ste ovde živeli i radili, kasnije gostovali? Važan nam je taj pogled spolja.

– Ne želim se pozicionirati, bilo bi imbecilno jer dolazim sa strane. Nije u redu da se pravim pametniji od ljudi koji žive ovde. Žao mi što jako volim ovaj grad, a ne vidim nikavu perspektivu za mir, za neki utopijski susret. To me s jedne strane deprimira, a s druge strane ranjava. Bio sam pre neki dan na premijeri i vidim to je lijep svijet, lijepa publika, divne oči, i kažem sebi „kad će oni biti mirni, kad će videti te njihove divne i ove moje pokvarene oči tračak svjetlosti“. Ovdje je atmosfera kao korida sa bikovima bez matadora i ne vidim mogućnost, hajde da upotrebimo nadrealističku sliku, da jedan od ta dva zaraćena bika kaže:“’Ajmo na kavu, da razgovaramo“. Mislim da ovaj narod to zaslužuje.

A neki baš suprotno vama misle da zaslužujemo ovo što nam se dešava ako smo dozvolili da imamo vlast kakvu imamo.

– Vratio bih se na Platona i to je jedan od argumenta koji mene iznutra jako dira, a to je kad pitaju Sokrata ko je kriv, zašto imamo ovakvu vlast. „Mi smo krivi, opozicija je kriva“. Tako kažu i u Italiji, ali reći da je opozicija kriva je glupo i površno. Ko je kriv? Nisu krivi oni koji, odgovara Sokrat, rade svoj posao nego mi koji ne znamo da promenimo to.

Verujete li vi da studentska pobuna može da donese promenu ovom društvu?

– Ja verujem u njih ali postoji jedno upozorenje. Mladi žele promjeniti svijet ali problem je u tome što ne možemo razumjeti ništa ako gledamo samo jednu stvar, ako ne gledamo šire. Fali jedna utopija, organizacija, plan… fali prije svega jedna inteligencija koja bi bila na raspolaganju tih mladih ljudi i koja bi pokušala da ih gura u nekakvim pravcima. Fali nam neki Sartr, Kami, Pazolini. Europski intelektualci su abdicirali. Recimo, da li je moguće da je Italija ponovo u rukama neofašista? Jer, bez obzira na šminku, Italija je u rukama snaga koje su ekstremna desnica. Isto se događa i u Nemačkoj. Taj AFD će biti odlučujući politički faktor. Da li ste prije četiri godine mislili da je to moguće? Gde je francuska ljevica? Potpuno je nestala. Da li je mogće da je Mađarska u situaciji u kojoj se nalazi? Da ne ređam dalje i ne budem dosadan. Šta je ta Europa? Zašto je njena utopijska linija nestala?

Vi možda znate?

– Europska unija nije održala obećanje. Kad smo bili klinci to je bio projekt ujedinjenih država Europe, to je značilo napraviti jednu drugačiju zemlju sa različitim kulturama gde će se izgraditi potpuna samostalnost u odnosu na Ameriku, da Evropa ima svoju vladu, svoju vojsku, svoje uređenje, ‘ajmo reći svoje uređenje uz poštovanje svih različitosti. Gde se na različitost gleda kao na prednost a ne kao na manu. Umesto toga Europa je postala vlasništvo banke. Dobio je američki sistem zbog toga što smo mi usvojili njihov model profita, a nije trebalo tako da bude. Drugo, sve smo učinili da nakon pada zida Rusiju guramo na poziciju gde se onda danas nalazi, koju ja ne simpatiziram ali mi smo za to krivi. Kao Italijan sam vezan za slikarstvo, za „Otmicu Europe“. Svi veliki slikari su se tim motivom opsesivno bavili. Europa je igrala sa drugaricama na obali mora. Došao je Zevs, zaljubio se u Europu, odveo je i više je nikad nije vratio. Europa je oteta još od grčkoga doba. Kao ideja, gde je danas Europa? Europa je Persija, cijeli Mediteran do kraja Rusije je Europa (smeh). Nikad nije stajala na nogama. Oteta je.

Da se vratimo još jednom na „Garderobera“. Da li ste u njemu našli neki motiv koji vas posebno intrigira i kojim se bavite u ovoj predstavi?

– Pozdravljam sjećanje na teatar, na jednu vrstu teatra koji neće više postojati zbog toga što su ljudi unutar njega prepušteni šablonu života. To me najviše dira budući da imam mnogo sećanja, radio sam tokom života sa mnogo ljudi i čini mi da je je jedan veliki dio populacije, uključujući i mene, izgubio tu čistoću i volju za napraviti zaista nešto drugačije, da je teatar ostao zarobljen sam u sebe, u sopstvenim manirima. Teško je objasniti ali ono što me ubija jeste ono o čemu govori Turgenjev – da stalno tražimo nešto novo a otkrijemo novo staro i da je sve to kružni put. Mislim da u ovim godinama to razumijem – da u umjetnosti put nije vertikalan ili horizontalan nego kružni. Da se stvari uvijek u drugom ruhu vraćaju na isto.

Verujete li ipak da umetnost, da teatar ima društveni uticaj i da li komad na kojem radite dotiče taj kontekst?

– Zanimljivo je to, svijet je u ratu, a mi se bavimo umjetnošću. Živimo u ratu i rat je u nama. Ja ne mogu podnijeti da djeca umiru, da se bombardiraju gradovi, da se niko više ne pita ni za šta. Da vlada jedan ratni haos. Po meni treba skrenuti pažnju na to. Ne vjerujem da teatar može promjeniti svijet ali on ima veliku prednost da su ljudi u njemu živi na sceni. I to je jedina umjetnost koja ima tu prednost. Sve ostalo je fikcija, laž, praznina. Nikad nisam vjerovao da će sa pojavom radija prestati društveni uticaj teatra. To su budalaštine. Svaki napad na teatar sa tehnološke strane je stavio ipak na pijedastal činjenicu da teatar rade živi ljudi, a ne fiktivne pojave. Dakle, teatar će, ako dopustimo da preživi, sve više i više biti vrednovan zato što živi ljudi govore. Vraćamo se, dakle, na vreme prije tri hiljada godina kada je sve počelo otprilike i kad su ratovi počeli, i kad je izlazak na scenu bilo traženje dijaloga sa zvijezdama. Kad se teatar bude očistio od svih prljavština i vrati na to da može funkcionirati kao „oracle“ i onda više nećemo imati potrebe govoriti o njegovim društvenim orijentacijama