INTERVJU Paolo Mađeli: Intelektualci kao savest društva više ne postoje

Italijan koji je 70-ih godina došao u Beograd na poziv tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Velimira Lukića, i koji je uprkos svim političkim turbulencijama na ovom prostoru, angažmanima na scenama širom sveta i stalnoj adresi u Hrvatskoj do danas ostao najjugoslovenskiji reditelj, posle duže pauze uskoro će opet biti pred našom publikom. Mađeli u Ateljeu 212 režira dramu „Otac“, kultno ostvarenje Florijana Zelera, naslovnu ulogu dodelio je Vojislavu Voji Brajoviću, a probe ovog komada počinju 21. januara.

U razgovoru za Danas Mađeli govori o svojoj beogradskoj karijeri i prijateljima, jugoslovenstvu i svom osećaju apartrida iako od 1985. živi u Zagrebu, Evropi koja je ostala bez levice i intelektualcima koji kao savest društva više ne postoje…

Deo ste one najbolje istorije beogradskog i jugoslovenskog pozorišta, naročito Bitef festivala i avangarde koja se stvarala do sredine osamdesetih godina. Kako doživljavate taj period i kakav je trag ostavio u vašoj karijeri? 

– Izuzetno mi je važan, došao sam ovde sa dvadeset šest godina, i zahvaljujući mom boravku u Beogradu i Jugoslaviji otvorila su mi se vrata pozorišta u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, gde sam prisutan od 1989. godine, da ne govorim o Izraelu, Južnoj Americi, i da ne nabrajam tolike države u kojima sam radio i radim i dalje. Bio sam deo tima Bitefa, gde su se i u odnosu na Evropu tada događale avangardne stvari, kao i u kulturi tadašnje Jugoslavije, i to su za mene bila fantastična iskustva. Rad koji imam vani i danas mi služi da se vratim ovamo sa jednom drugom vrstom pameti, i sve se to dogodilo zahvaljujući mom iskustvu u teatrima nekadašnje Jugoslavije. Puno putujem, hteo – ne hteo postao sam rob putovanja, između ostalog i zbog toga što deo moje porodice sada živi u Beču, deo u Berlinu i Rimu, tako da sam često na tim relacijama, uključujući i Zagreb. Ja sam totalni apartrid, i ne znam kako bih mogao biti nešto drugo. Zapravo, osećam se kako bi trebalo da se osećaju svi ljudi, kao građanin sveta.

Poslednja vaša režija u Beogradu bila je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2006. godine, radili ste predstavu „Na dnu“. Da li je Beograd još uvek vaš grad? 

– Beograd je bio moja prva stanica i otvorio mi je mnoga vrata, a sama činjenica da tu nisam radio od 2006. daje vam jednu meru mog odsustva. Kako bi mogao odsutan čovek dati neki sud o stvarima koje objektivno sada ne zna? Imam jedno vrlo pozitivističko sećanje na Beograd i probaću da ga iskoristim svojim povratkom, a imam i prijatelje, nema ih puno, ali ih još imam.

U Ateljeu 212 uskoro počinjete probe za predstavu „Otac“, po kultnoj drami Florijana Zelera. S kakvim osećanjem se vraćate na scenu na kojoj ste u mladosti režirali brojne komade – „Kod lepog izgleda“, „Priče iz bečke šume“, „Metastabilni Graal“, „Pariska komuna“… koji su deo istorije ove kuće?

– Dolazim s velikom nadom da ću moći izgovoriti i napraviti nešto što mi se čini bitnim. Naravno, i sa velikom tremom, jer je Atelje u doba moje mladosti bio jedna od najavangardnijih scena u Evropi, na kojoj sam mnogo radio i za koju me vežu lepa sećanja. Drama „Otac“ je jako dobra i vrlo filozofska, ta priča o protoku života, vremena, o starenju i smrti je dobra prilika da se govori o tome koliko smo mi, u stvari, bolesni ljudi. A tema o ljudskoj prolaznosti mi je bliska, s obzirom na moje godine i to što više nisam mlad, i mogu da se bavim tom pričom sa ironijom.

 Ovu godinu završili ste vrlo uspešno, premijerom „Ivanova“ 9. decembra u NP u Sarajevu. Šta je vaš razlog za Čehova i baš za ovu dramu o „suvišnom čoveku“, koga proganja i slama pitanje kuda da pobegne od sopstvenog života? 

– „Ivanov“ je, pre svega, jedini Čehov koga nisam radio, sve ostale njegove komade sam već režirao, i dugo sam razmišljao o tome. Kao što sam dugo razmišljao i da li uopšte treba raditi „Hamleta“ u životu, pa sam ga na kraju ipak postavio 2019. na Dubrovačkim ljetnjim igrama. Mislim da je „Ivanov“, između ostalog, i jedna vrsta ciničnog odgovora „Hamletu“, iako nije samo to. Naravno, kod Čehova me uvek zanima to što on tretira naš život kao tragičnu činjenicu: šta to znači živeti i šta znači umreti, i da li uopšte imamo sreće u tom kratkom fragilnom putovanju, i ta pitanja mi se čine dovoljnim razlogom da se postavi jedan tako genijalan tekst kao što je „Ivanov“. Vrlo ga je teško napraviti, a mi smo, čini mi se, izabrali put koji nije realističko-naturalistički, nego smo više išli na jedan slobodni scenski pristup. Jer, tu literarnu konfiguraciju koju ima „Ivanov“ možete naći u evropskoj savremenoj avangardi, kod Strindberga, Franka Vedekinda, a ima i druge implementacije, sa delima Gogolja, Kanetija, i strašno je zanimljivo analizirati Čehova iz tog aspekta. S druge strane, u ovom trenutku vidimo diskriminaciju prema ruskim umetnicima, čak i onima poput Čajkovskog, Čehova, i njihovo „proterivanje“ sa svetskih scena, što je potpuno bez veze. Pravi umetnici uvek moraju biti ispred politike i ispred ratova, i mislim da je ova diskriminacija suprotnost suštini kulture i suštini našeg življenja.

Ko je danas vaš Hamlet? 

– Hamlet je naš savremenik, koga ne proganjaju pitanja sopstvenog života i društva u kojem živi. On je intelektualac koji može da promeni svoju zemlju, ali odluči da ništa ne uradi. Hamlet je upozorenje da intelektualac kao savest društva više ne postoji, i da je Evropa postala intelektualna pustoš.

Na ovogodišnjem Splitskom ljetu radili ste jako zanimljiv projekat, predstavu „LizistRATa“. Kako se to spajaju Aristofan, Homer, Predrag Lucić i Mate Matešić? 

– To je putovanje kroz dve i po hiljade godina rata u Evropi koji nikako ne želi da nas napusti, i zapravo, istorija naše gluposti i predstava unutar čijeg koncepta je rat. Zato i počinjemo sa Aristofanovom „Lizistratom“, igramo samo prve tri stranice, a nastavljamo sa Homerom, njegovom „Ilijadom“ i katalogom smrti. Unutar svega toga kao vođica je tekst Predraga Lucića, a završavamo sa „Generalom“ Mate Matešića. To je, dakle, jedan vremeplov kroz evropsku glupost, o tome kako ovaj kontinent nikada nije živeo u miru i kako su ratovi konstanta, meni neobjašnjiva, i rekao bih potpuno imbecilna. Mislim da umetnici moraju biti protiv ubijanja u bilo kom vidu, protiv ratova u bilo kom vidu, jer bi se svaki rat mogao izbeći kad bi se to htelo.

Vaša „LizistRATa“ počinje crnohumornom stavkom, kad je bog rata Zevs oteo i silovao nevinu Evropu… Koliko je sada ta Evropa nevina, i zašto naš balkanski sindrom – urušavanje zakona, institucija, demokratskih vrednosti… sada vidimo i u evropskim zemljama? 

– Taj sindrom nije samo naš nego je i globalni, ovde je, naravno, izrazit zato što su na ovim prostorima tenzije uvek prisutne, a Zapad ima ogromnu odgovornost nad svim događajima i ovde, i u ratu koji se u ovom trenutku dešava u Ukrajini, i mislim da ne smemo samo jednu stranu optuživati. Po meni, ključni problem je u tome što je čitava evropska levica odustala od utopije i nema nijedan program. Više se nemamo na koga osloniti i prepoznati, evropska levica, zapravo, igra jednu, u ovom trenutku rekao bih, i ne stidim se to reći, reakcionarnu ulogu, zato što je odustala od svojih bitnih principa. A to su mir, napredak sa dobrim radom, odbrana onih koji imaju manje, i napad na one koji imaju više nego što im treba. Mislim da taj nedostatak utopije stvara prostor političarima za bilo kakve odluke, jer znaju da na njih niko neće reagirati.

 Da li bi evropska levica imala snagu da pokrene okršaj sa sistemom i da ga dobije, ako bi se ujedinila zajedničkom utopijom? 

– Verujem da bi pobedila. U Evropi ima desetak filozofa, barem onih koje ja znam, a sigurno ih ima i više, koji bi mogli složiti jedan verodostojan program, ali problem je u tome da ne možemo i da nemamo snage da se okupimo, da razgovaramo, da pripremimo kredibilni program koji bi stvorio jednu novu platformu. Nama je danas potrebna nova platforma, i to vrlo jasne borbe, kako bismo što pre mogli eliminirati neke probleme, i predložili kako da ova Evropa krene konačno nabolje. Gledajte sada tu korupciju koja se događa u Briselu, urušavanje zakona, svakojake probleme u toj ogromnoj birokratiji koja ne omogućava stvarno intelektualno ujedinjenje po bitnim pitanjima.

Vi ste danas verovatno najjugoslovenskiji reditelj, kako sada vidite tu relaciju Zagreb – Beograd – Sarajevo, i zašto nam se čini da se opet stvara ambijent iz devedesetih godina?

– To je tendencija koja latentno vlada svugde, pogledajte šta se u ovom trenutku, na primer, događa u Crnoj Gori. Situacija je sada nešto opuštenija u Sloveniji, ali bez novih ideja. Čini mi se da je tamo više jedno civilizirano mrtvilo, ako bih bolje definisao, koje reflektira zapadnoj tendenciji, hajmo reći austrijskoj. Vidite kako ide i u Italiji, pa nije teško razumeti da se pojavio jedan crni talas koji je zauzeo Evropu. Gledajte to odsustvo i propast francuske levice, neaktivnost bivše nemačke vrlo žive levice. Ja bih u ovom trenutku ovaj naš kontinent definirao kao bolesnu močvaru.

 Protekla godina donela nam je mnogo nespokojstva, i sa istim osećanjem čekamo i 2023. Gde je svetlo koje bi u ovom mraku trebalo da vidimo?

– Prvo svetlo koje moramo videti i to pod hitno, zaista pod hitno, jeste mir. Ali, nema ljudi koji sada govore o miru, ili ih ima sve manje, o političarima da i ne govorimo. Rat je uvek igra velikih interesa koja se odvija iznutra, i jedino što želim svim ljudima za godinu koja dolazi je mir u Evropi, mir u svetu, i pre svega mir kod nas i u nama.

Teatar u potrazi za istinom

Šta nam je činiti u situaciji zamrle evropske levice i bolesne močvare, i da li je danas samo teatar možda ostao mesto istine?

– Teatar je još uvek, bar tako mislim, mesto istine. Naravno da je to zavisno i od intendanata, oni su često proizvod politike, ali teatar je mesto gde je obavezno tražiti dijalog sa inteligentnim delom grada u kojem deluje. Verujem da on još uvek ima mogućnost da, hvala bogu, bude izvan virtuelnog sveta koji koristimo sve više i više, govorim o internetu i društvenim mrežama od kojih smo svi postali zavisni. Teatar je i jedino mesto koje bi trebalo vraćati njegovim počecima, na prvobitnu grčku vrednost – na analiziranja zvezda i mesto na kojem glumac izlazi na scenu da bi govorio o našim problemima. Mislim da je to definitivna uloga teatra, i da on postaje sve bitniji i bitniji u potrazi i u predlogu za istinu.