U toku mog direktorovanja na čelu Ministarstva prosvete smenjeno je 11 ministara. U periodu moje mirovine na Dositejevom tronu bila su još tri ministra, ukupno njih 14. Zašto nijedan od njih nije prisustvovao časovima nastave u „Matematičkoj gimnaziji“? Za objašnjenje njihovih izostanaka moguća su tri odgovora.
Prvi bi mogao biti da su imali veliko poverenje u rad nastavnika naše škole i da nisu hteli da ometaju nastavni proces. Drugi, preterana zauzetost ministara. Treći – možda su ministri izbegavali neposredne kontakte sa kolektivom „Matematičke gimnazije“, da bi time izbegli krupne probleme škole, kao što su obezbeđivanje novčanih sredstava za međunarodna takmičenja, internatski smeštaj učenika, troškove međunarodnih poseta… – kaže za „Danas“ profesor Milan Raspopović, koji je 31 godinu bio direktor „Matematičke gimnazije“ u Beogradu. Po tome je apsolutni rekorder srpske prosvete.
U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Matematička gimnazija od sna do jave“, Raspopović je sažeo svoja sećanja na početke rada ove elitne obrazovne ustanove, probleme sa kojima se kolektiv suočavao i ukazao na neka nerešena pitanja, koja opterećuju rad ove škole.
* Više od 30 godina ste proveli na čelu Matematičke gimnazije, a do danas pratite njen rad. Šta je bilo najteže postići i sa čim ste se najteže izborili?
– Od početka rada škole do današnjeg dana problemi su bili zakonski okviri i uslovi koje je trebalo da obezbedi društvo. Smetalo je to što je „Matematička gimnazija“ drugačija od drugih srednjih škola, pa su nastojali da je smeste u „Prokrustov krevet“ srednjeg obrazovanja. Prilikom upisa, prve godine doživeli smo veliko iznenađenje. Na prvi upisni konkurs, u junu 1966, prijavilo se svega troje učenika. U ponovljenim konkursima u julu prijavilo se ukupno 56 učenika, a bilo je planirano da upišemo 60. Bili su svrstani u tri odeljenja drugog razreda, a počeli smo kao trogodišnja škola. Pored članova kolektiva u stalnom radnom odnosu, nastavu su izvodili i spoljašnji saradnici sa univerziteta i naučno-tehničkih instituta. Opstanak škole bio je doveden u pitanje u vreme „Šuvarove reforme“. Tada je bila pokrenuta ideja da se „Matematička gimnazija“ kao škola sa relativno malim brojem učenika pripoji nekom većem školskom centru kao što su Elektrotehnička škola „Nikola Tesla“ ili Mašinska škola „Petar Drapšin“ i tako postane njihovo „slepo crevo“. Spas smo potražili u postavljanju biste Veljka Vlahovića. Bistu je uradio Vuk Bojović, a nju je otkrio Vidoje Žarković, potpredsednik tadašnje Jugoslavije. Narednih 20 godina bili smo oslobođeni svakog spoljašnjeg pritiska.
* Pominjete da status Matematičke gimnazije nije do danas rešen i da ona nije prepoznata u Zakonu o srednjoj školi?
– Prosvetni savet grada Beograda prihvatio je ideju osnivanja „Matematičke gimnazije“ 1963, ali uslovno. Trebalo je napisati obrazloženje, odnosno elaborat-studiju, kojom bi se opravdalo otvaranje nove škole. Posle temeljnih priprema, prevazilaženja mnogih teškoća, suprotstavljenih stavova i studiozno i detaljno razrađenog elaborata-studije, Skupština grada donela je „Odluku o osnivanju Matematičke gimnazije“ koja je obnarodovana u „Službenom listu grada Beograda“ 23. maja 1966. Elaborat-studija bila je i zakonska osnova za rad „Matematičke gimnazije“ sve do 1975, kad se uvodi prvi razred sa četiri odeljenja, tako da „Matematička gimnazija“ postaje četvorogodišnja škola. U skladu s tim menja se i pravno-formalni status škole, što je bilo istaknuto u tadašnjem „Zakonu o srednjoj školi“. Na osnovu tih zakonskih propisa, škola je funkcionisala bez ikakvih problema sve do 2006. Tadašnji ministar prosvete, bez ikakvih objašnjenja i saopštenja, briše tekst iz zakona koji se odnosio na „Matematičku gimnaziju“. Tako, od 2006. naša škola ostaje bez pravno-formalne osnove i svodi se na „običnu“ gimnaziju. Na taj problem upozoravam punih 12 godina, ali bez odgovarajućeg rešenja.
* Kako je moguće da izdavači nemaju interes da izdaju udžbenike za specijalizovane škole? Na koji način se snalazi škola?
– Otvoreno pitanje koje prati „Matematičku gimnaziju“ od njenog postojanja je udžbenička literatura. Zbog malog tiraža, nijedan izdavač u minulih više od 50 godina nije prihvatio štampanje naših udžbenika. Stoga nisu retki primeri da su pojedini profesori, participirajući sopstvena sredstva, obezbeđivali svojim učenicima knjige. Istorijski doprinos u rešavanju udžbeničke literature dali su poznati profesori univerziteta dr Miloljub Albijanić i dr Dobrilo Tošić. Oni su napisali dvotomni udžbenik, odnosno zbirku zadataka iz analize sa algebrom za sve učenike „Matematičke gimnazije“. Pitanje udžbeničke literature za naše učenike se može rešiti na adekvatan način samo uz pomoć države, odnosno ako se obezbede dodatna sredstva za njihovo štampanje.
* Kritični ste prema svim prosvetnim vlastima, i čini se s pravom, ako se ima u vidu da mnoga pitanja na koja ste pre mnogo godina ukazali do danas nisu rešena?
– Problem koji prati „Matematičku gimnaziju“ od njenog osnivanja je obezbeđivanje doma za učenike izvan Beograda. Obećanja za rešavanje tog problema postoje duže od pola veka, ali bez rezultata. Postoje ozbiljne šanse da se san pretvori u javu. Ministar prosvete Mladen Šarčević podržao je ideju da se jedna od zgrada iz kruga doma „Jelica Milovanović“ koristi kao internat za učenike „Matematičke gimnazije“. Očekujemo pozitivno rešenje.
Sajam knjiga se ne može pretvoriti u pijačnu tržnicu
* Kakvo je vaše mišljenje o Sajmu knjiga?
– Značaj Beogradskog sajma knjiga nije samo u njegovoj tradiciji već u njegovoj nameni i svrsi, a to je povezivanje raznih naroda, različitih kultura, jezika… U veoma bogatoj i raznovrsnoj produkciji uvek se nađu vredna dostignuća koja ulaze u intelektualni fundus nacije, ali i takve knjige koje vreme brzo poništi. To je i logično, jer na sajmu se izlaže sve i svašta, a savremena tehnika dopušta da se knjige štampaju brzo i jeftino. Ako se igde i u čemu podrazumeva društvena odgovornost, onda bi to moralo biti u organizovanju Sajma knjiga. Sajam bi morao biti narodna priredba organizovana u slavu knjige. Sajam se ne može pretvoriti u pijačnu tržnicu ili vašar na kome i (neki) autori učestvuju u prodaji svojih knjiga. Ozbiljnost i dostojanstvo treba očuvati na najvišem nivou. Dobra knjiga ne treba da se prodaje na sajmu, nego da se pokaže i prikaže kao primer i uzorak, kao standard mere i vrednosti. Kao prosvetni radnik pitam se, šta se desilo sa udžbeničkom literaturom, i gde su masovne đačke ekskurzije u poseti Sajmu, sa pratećim stručnim, naučnim i umetničkim manifestacijama i sa susretima najboljih pisaca, učitelja i nastavnika. Na našem Sajmu knjiga siromašno je izložena i prikazana naučno-popularna literatura. Treba imati na umu da su prošla vremena kada se pismenost cenila po tome kako čovek čita i piše. Današnja pismenost, a time i kultura obuhvata i opšte elemente nauke i tehnike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
