Minja Bogavac: Politika nema prava da nam ulazi u materice

… koji valja pročitati, ne samo zbog ove predstave, nego zato što on svojom obuhvatnošću zadire u mnoga društvena pitanja, uključujući i ona koja još nisu u javnosti formulisana, ona što se guraju pod tepih i vrebaju iz tamnih ćoškova. „Crvena“ je nagrađivana, cenzurisana i ponovo postavljena predstava, koja se menja i ostaje ista pošto iznova nudi provokativno i jedinstveno pozorišno iskustvo.

* Predstava „Crvena – Samoubistvo nacije“ biće odigrana večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju, dan posle 8. marta, dakle 9. marta. Slučajno ili namerno?

– U pozorištu slučajnosti ne postoje. Tako smo i „Crvenu“ zakazali odmah nakon Osmog marta. S jedne strane, vezujemo je za ovaj praznik. S druge, podsećamo našu publiku da o feminizmu i ženskim pravima moramo govoriti stalno. I devetog marta i svakog drugog dana u godini. Time želimo da naglasimo da je Osmi mart veoma važan praznik i da je strašna njegova depolitizacija. Uporno zaboravljamo da je ovo Praznik prava, ne praznik pola; da je ovo dan kada treba da se zapitamo o svetu u kom su žene svoja prava osvojile tako kasno i tako teško. Ovo je dan kada ta prava treba da širimo i branimo. Ovo je praznik radnica, a ne dama. Praznik pismenih žena, a ne dan zahvalnosti majkama. Ovo nije dan majki, ovo je dan majki i ćerki i svih onih žena koje su, ne samo majke i ćerke, već i mnogo toga drugog: naučnice, profesorke, pilotkinje, pravnice, radnice, učenice, stručnjakinje u mnogim oblastima… Ovo je i dan penzionerki, ali i dan borbe za prava svih žena da budu jednake u društvu i vidljive u istoriji. Tužno je kad danas vidimo kako se ta prava podrazumevaju, dok se istovremeno krše. Pa, ako mislite da Osmi mart simbolizuje borbu koja je završena, pogledajte bolje! To što imate neka prava, ne znači da imate sva, ni da ih imaju sve žene u našem društvu.

* Komad govori o tome da smo nacija koja izumire i da je mizoginija uzrok demografske katastrofe. Nedavno je završen konkurs Ministarstva kulture i informisanja „protivu“ bele kuge u Srbiji. Pobednički slogani su „LJubav i beba – prvo što nam treba!“ ,“Rađaj, ne odgađaj“,“Mama – neću sama, tata – hoću brata“, „Dosta reči, nek zakmeči“, „Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju“ i „Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju“. Kako komentarišete ove slogane, kako oni deluju na vas lično?

– Na mene lično slogani deluju tako da želim da vrištim i plačem. Želim da vičem, govorim i objašnjavam. Želim da pišem parole kojima ću svetu objasniti koliko je ovo pogrešno i uvredljivo! Javnost je izmanipulisana da učestvuje u najbezobraznijem licemerju države, koja se pretvara da ne zna kako se prave deca. Ideja da decu donose slogani, luđa je od one da ih donose rode. Jedini način da se „proizvedu“ deca koju država od nas naručuje, jeste da ih rodimo, a kako roditi dete ako živiš u nasilju, strahu, siromaštvu? U zemlji gde se bolesna deca leče SMS-ovima, u porodilištima gde se sa plafona ljušti malter, a žene svakodnevno stradaju kao žrtve porodično-partnerskog nasilja. Mi smo zemlja koja u isto vreme smišlja slogan protiv bele kuge i ima problem sa nedostatkom mesta u vrtićima. Zemlja koja se igra literarnih konkursa dok istovremeno ne čini ništa da stane na put femicidu. Natalitet nije pitanje kampanje. Natalitet je pitanje svega! I natalitet je, na posletku, lično pitanje. Lično jeste političko, ali država nema prava da nam, svojim politikama, ulazi u materice. Ukoliko želi više građana, ona mora da stvori uslove da se žene osećaju sigurno i da deca sigurno odrastaju. Sve ostalo su nasilje i ružni, vulgarni populizam, koji pokazuje da država misli da smo glupi. „Dosta reči, nek zakmeči“ – ?! Ko nam se ovo i kako obraća? Kojih je to reči dosta i ko treba da zakmeči? Ovo je nasilna poruka. Neko želi da nas ućutka kmečanjem. U meni ovaj slogan izaziva gađenje, ali i strah. Rađanje je poslednja stvar na koju bih pomislila.

* Zanimljivo je da je jedna od žena, a sigurno nije i jedina koju su ovi slogani uvredili i naljutili, redom prokomentarisala svaki i to potkrepila argumentima, a zatim dala i svoj predlog koji liči na „Jbs se, Srbijo“ repliku iz „Crvene“. Koja replika vama sumira „Crvenu“ i zašto?

– „Crvena“ je predstava s tezom, a ona glasi: mizoginija je uzrok demografske katastrofe! U ovoj predstavi analiziramo sve vrste poruka koje društvo šalje ženama i o ženama, kroz politiku, medije, tradiciju, očekivane uloge u porodici i društvu… Sve ove poruke ukazuju na mizoginiju u svim sferama života. Kada te poruke stavite pored slogana, kampanja i drugih načina na koje država deklarativno zahteva povećanje nataliteta, zaista shvatate da je u pitanju strašan paradoks: želim da ti razbijem glavu i da mi rodiš dete! Nije lako biti žena, dete, pa čak ni muškarac u takvom društvu. I „Crvena“ je predstava koja opominje na to. Tabloidi i buka koja se digla od pokušaja da nam zabrane igranja po manjim gradovima, napravili su da izgleda kako je najvažnija stvar u „Crvenoj“ replika „Jbs, Srbijo!“ koja se varira u uvodnom delu predstave… Nije. To je bio samo naš „uradak“ na temu slogana, za koji je država nešto kasnije i raspisala otvoren konkurs. Misleći o poziciji žene u Srbiji i trenutnim politikama koje se odnose na žene, došli smo do slogana: „Jbs, Srbijo!“… I dalje verujem da baš taj slogan ima onu traženu „sveobuhvatnost koja objašnjava složenost teme.“ I žao mi je što nismo slogan prijavili na državni konkurs. Ne mislim da je fraza „Jbs, Srbijo“ nepristojnija od drugih, izabranih rešenja. Možda smo samo malo eksplicitniji, ali to je zbog toga što razmišljamo i o ubijenim ženama i o stotinama hiljada mladih koji su otišli iz ove zemlje, da bi im deca odrastala na nekom bezbednijem mestu. Ako vas te stvari ne nateraju da psujete, nešto nije u redu sa vašom empatijom!

* Tekst koji ste napisali povodom predstave je potresan i opominjući, a završavate ga time da se prva varijanta „Crvene“ bavila konstatacijom mizoginije u društvu, dok druga za cilj ima da joj izađe na crtu. Prvu „Crvenu“ je režirala vaša sestra Jelena Bogavac i u njoj su igrale žene. Sada su to muškarci a komad postavlja na scenu Vojislav Arsić. Zašto, to jest, šta ste želeli time da poručite, poentirate?

– Nova verzija „Crvene“ nastala je inspirisana agresivnom kampanjom za povećanje nataliteta. Uz državne aktivnosti, u toj kampanji su se pojavili i neki užasni muškarci koji se bore za zabranu abortusa. Imali smo potrebu da poručimo da nisu svi muškarci borci protiv ženskih prava. Da su pravi muškarci – feministi. Da se borba za ženska prava tiče svih. Da to nije „ženska stvar“, već da svi koji su deo problema, moraju biti i deo rešenja. „Crvena“ je bazirana na mom feminističkom komadu, ali dve predstave, rađene u razmaku od deset godina, nemaju istu osnovnu ideju. Ženska „Crvena“ bila je „pro-choice“ edukacija. Predstava o različitim aspektima ženstvenosti i pravu na abortus. Muška „Crvena“ je o nasilju nad ženama. Fizičkom, psihičkom i simboličkom. U njoj nastupaju muškarci, jer je ovo tema čiji su centralni deo. Kao počinioci nasilja i kao saučesnici. U našoj predstavi, muškarci su i oni koji se protiv tog nasilja bore. Muškim sredstvima. Prilično grubo i odlučno.

* Uz ceo korpus znanja o feminizmu šta odgovarate kada vas neko upita „zar ne želiš da se ostvariš ko majka?“, šta god to značilo…

– Želim. Ili ne želim. Ali, to nema nikakve veze sa temom. Suština feminističke borbe je pravo na izbor. Dakle, imam podjednaka prava da želim ili ne želim dete. Sem toga, pitati nekog da li želi dete, nije isto što i: da li želiš šolju kafe? Ovo su vrlo kompleksne i ozbiljne stvari, pa zaboravljamo koliko ima onih koji žele, ali iz nekog razloga ne mogu da imaju decu. Ti razlozi mogu biti zdravstveni, emotivni, društveni, ekonomski i mnogi drugi, pa je zbog toga svođenje na pitanje „da li želiš“ nepristojno i ružno. Vaše je pravo da imate ili nemate dete, da ga želite ili ne želite i o tome ne treba da odlučuje niko osim vas. Svaki put kada vam pošalju „slogan“ ili postave ovakvo pitanje, oni sugerišu da je samo jedan izbor legitiman. To je prilično diskriminatorno i uvredljivo, za sve koji ne žele, a posebno bolno za one koji žele a ne mogu da imaju decu. Budem li ikad bila majka, biću majka svog deteta, a ne majka svoje države. Za državu, želim da ostanem građanka i nema potrebe za daljim intimiziranjem.

* Kakvi su vaši utisci posle „katastrofalne pobede naprednjaka“ i smatrate li da je opozicija pogrešila što je praktično dala legitimitet za očigledne neregularnosti tokom izborne kampanje? Kao aktivistkinja, da li biste poručili nešto ohrabrujuće građanima?

– Rezultati izbora me nisu previše razočarali, možda zbog toga što nisam previše ni očekivala. SNS nije sebi mogao da dozvoli da izgubi Beograd i to je bilo jasno, od početka. Pristajući na izbore pod SNS uslovima: u medijskoj blokadi, uz niz neregularnosti, opozicija je pokazala da nije previše zainteresovana za hitnu smenu SNS-a. To se može gledati na dva načina. Prvi, da nam izgleda „nije dogorelo“. Da smo ucenjeni, preplašeni, korumpirani, botomizirani. Da nas je SNS pokorio i izmanipulisao. Da smo poverovali njihovoj tabloidnoj retorici. Sa druge strane, treba se stalno pitati jesmo li mi protiv te ili takve vlasti? U čemu je suštinska razlika između SNS-a i neke druge stranke koja bi, isto tako, radila u interesu krupnog kapitala, sopstvenom interesu i interesu svojih elita? Mišljenja sam da vreme pod SNS režimom, treba upotrebiti za razvijanje suštinski različitih politika i platformi. Na ovim izborima, bila sam kandidatkinja liste Ne davimo Beograd, upravo zbog toga što ova lista donosi artikulaciju drugačijih političkih principa. To je ono levo koje je pravo. Verujem da su ovakvi politički principi mogući, ali znam da još treba raditi na njihovom ostvarenju. Glasači su u Srbiji bezbroj puta razočarani. Potrebno je vreme da u svojim glavama polomimo paradigmu autoritarnih vladara, koja nam se odavno nameće kao jedina moguća. Uverena sam da to vreme tek dolazi i dopada mi se izjava Dobrice Veselinovića, koji kaže: „Izvinite što nismo bili bolji.“ Bićemo bolji… i biće sve gore! I jednom će nam postati toliko loše, da ćemo morati da priznamo da promena dolazi, jer je neophodna.

Ekipa „Crvene“

Ekipa koja je radila na „Crvenoj“ je brojna. Koncept, režiju i dizajn scene potpisuje Vojislav Arsić. Izvedbeni tekst i dramaturgiju Milena Bogavac Igraju: Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić, Zoltan Pletl, Anđelko Beroš, Janko Cekić, Aleksandar Jovanović, Dušan Kaličanin, Uroš Milojević, Uroš Mladenović, Uroš Novović, Marko Panajotović, Ivan Pantović, Alek Surtov, Stefan Uroš Tešić, Jovan Zdravković. Autorka muzike je Bojana Vunturišević, na scenskom pokretu su radili: Andreja Kulešević, stručni saradnici i saradnice: Jelena Bogavac, Aleksandar Bulajić, Nađa Duhaček, Maja Maksimović …..