Miroslav Mogorović: Filmski centar Srbije nagrađuje podobnost 1

Priča koja ne ostavlja čitaoca u mogućnosti da prekine čitanje, i svojim kvalitetom tera da se pročita u dahu. Siguran sam da će i film biti istog ili većeg kvaliteta.

Govorimo ipak o Arsenu Dikliću, autoru scenarija za legendarne filmove i serije poput „Ne okreći se, sine“, „Marš na Drinu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“ i „Salaš u Malom Ritu“, između ostalih – kaže za Danas Miroslav Mogorović, producent i član Evropske filmske akademije.

Komisija Filmskog centra Srbije, očito, ne misli tako.

„Djeca Kozare“ su već tri puta odbijena na konkursu ove institucije, čijim je radom nezadovoljan veliki broj ljudi u domaćoj kinematografiji.

O tome se, doduše nezvanično, moglo čuti nedavno kada su održana dva sastanka Grupacije za kinematografiju iza zatvorenih vrata.

Miroslav Mogorović, kao producent filma „Djeca Kozare“, odlučio je, na neki način, među prvima da istupi i skrene pažnju na neke od problema u vezi sa FCS-om.

Naime, on je nedavno podneo žalbu Ministarstvu kulture i informisanja zbog poslednje, treće po redu, odluke Komisije Filmskog centra Srbije kojom je odbijen film Lordana Zafranovića „Djeca Kozare“.

Podsetimo, o ovom filmskom projektu se mnogo govorilo još početkom 2018. godine i tada je, makar na osnovu medijskih napisa, delovalo da će film sigurno dobiti sredstva, ali se „umesto“ njega pojavio film „Dara iz Jasenovca“ reditelja Predraga Gage Antonijevića i scenaristkinje Nataše Drakulić, kome je komisija odobrila sredstva i iza koga je stala država. Zanimljivo je da ovaj film ima istu tematiku i skoro iste likove kao i Zafranovićev film.

U intervjuu sarajevskom „Oslobođenju“ Zafranović je to krajem prošle godine i eksplicitno istakao.

* Reditelj Lordan Zafranović je bio uveren da će „Djeca Kozare“ dobiti podršku u Beogradu, šta se desilo u međuvremenu?

– „Djeca Kozare“ su do sada odbijena tri puta na raznim konkursima Filmskog centra Srbije, i to nakon što je konkurs, na kome je film trebalo da bude podržan, poništen. Na ponovo raspisanom konkursu za izbor projekata sa nacionalnom temom podržan je film sa istovetnom tematikom „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića – autora koji ima znatno manje uspešan autorski opus od Lordana Zafranovića, ali je definitivno bolje prepoznat od strane trenutnog rukovodstva ove države i njenih institucija.

* U obrazloženju zašto je Zafranovićev film odbijen se navodi nekoliko razloga, između ostalih i da scenario treba modernizovati, da bi se napravio otklon od „komunističkog jednoumlja“ jer bi to danas moglo da izazove ideološke i razne druge podele u društvu. Kako komentarišete ovu primedbu Komisije i da li ste uprkos svemu nastavili da kandidujete film na konkurse FCS-a?

– „Djeca Kozare“ je projekat baziran na tekovinama antifašizma, sa jakim ženskim likovima. Naglašavam – antifašizma, kao večne teme borbe dobra protiv zla, a ne komunizma, kako bih izbegao ideološke odrednice nepopularne u ovom trenutku revizionizma naše istorije u Drugom svetskom ratu.

Na sledećem konkursu smo se prijavili na konkurs za produkcije bez nacionalne tematike, ostavljajući konkurs filmova sa nacionalnom temom nekim projektima i autorima koji imaju veći državotvorni kapacitet od dokazanih antifašista Lordana Zafranovića i Arsena Diklića. Ali i na tom konkursu nas je dočekala komisija sa predsednikom Gagom Antonijevićem, zajedno sa sekretarom za kulturu grada Beograda i dvojicom direktora državnih ustanova – Jugoslovenske kinoteke i Pozorišta „Boško Buha“.

Komisija u ovom sastavu nije podržala projekat „Djeca Kozare“.

Na ovu odluku mi smo se žalili Ministarstvu kulture i informisanja kao drugostepenom organu, po zakonu o kinematografiji.

Ne ulazimo u njihovu procenu umetničkih kvaliteta našeg projekta i scenarija. Siguran sam da su odluku doneli na osnovu svojih profesionalnih standarda i umetničkog senzibiliteta. Žalimo se na procedure donošenja odluka.

* Šta je sporno u vezi sa procedurama koje pominjete?

– Na osnovu poslovnika o radu komisije, koji su sami doneli, odluke se donose prostim izjašnjavanjem „DA“ ili „NE“.

Ovakav sistem donošenja odluka je u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o kulturi i Uredbom o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi, kao podzakonskom aktu Zakona o kulturi.

Članom 3 i članom 4 precizirani su merila i kriterijumi (Usklađenost projekta sa opštim interesom u kulturi i ciljevima i prioritetima konkursa, kvalitet i sadržajna inovativnost projekta, stručni i umetnički kapaciteti potrebni za realizaciju projekta, finansijski plan, ekonomičnost i uključenost više izvora finansiranja, stepen uticaja projekta na kvalitet kulturnog života zajednice) na osnovu kojih se vrši ocenjivanje svakog pojedinačnog projekta od strane svakog člana komisije.

Komisija je obavezna da za svaki projekat koji se razmatra sačini pisano obrazloženje u kome se navode razlozi za prihvatanje ili neprihvatanje projekta.

Komisija je održala samo jedan sastanak u vezi sa odabirom projekata i izabrala samo dva projekta koji ispunjavaju njihove kriterijume. NJihovo obrazloženje je da nije bilo dovoljno para za više projekata.

Ovo je u najmanju ruku čudno ako se zna da je Filmski centar Srbije vratio 306 miliona neiskorišćenih sredstava u 2019. godini u budžet Republike Srbije.

Imajući u vidu prosečan iznos sredstava koji FCS odobrava za domaće filmove, ovim neiskorišćenim sredstvima mogli su podržati barem još 10 filmova.

Mi smo se žalili na ovu odluku, iako nas komisija u istom sastavu čeka i na sledećem konkursu.

* Da li biste pojasnili zašto FCS tako postupa, žali se da nema dovoljno sredstava kada odbija filmove, a zatim ne potroši ni ta sredstva nego ih vrati u budžet. Zar se time ne legitimiše kao nesposobna institucija, postoji li neka poenta u tom paradoksu?

– Filmski centar Srbije se, i u prošlom i u trenutnom sazivu rukovodstva, suočava sa velikim izazovima u sprovođenu poverenih poslova od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Iako su sredstva odobrena FCS ove godine bila rekordna, još rekordnija je količina sredstava koja nije iskorišćena, do sada nezabeležena u novijoj istoriji srpske kulture. Međunarodna saradnja je možda najbolji primer nesnalaženja u delikatnim poslovima kulturne politike.

Pod već čuvenim velom demokratskog odlučivanja većinom glasova, a koji se bazira isključivo na razmatranju scenarija, ne sagledava se i ne ocenjuje kvalitet projekta u celini.

Taj kvalitet se može utvrditi na osnovu obimne dokumentacije koja se traži od aplikanata, a koju komisija i ne razmatra.

Ne razmatraju se biografije i uspešnost dosadašnjih filmova reditelja, scenarista i producenata, ne razmatra se plan finansiranja i drugi značajni finansijski dokumenti, kao ni već obezbeđeni međunarodni partneri i izvori finansiranja.

Ovo je još jedan od primera kako se valorizacija uspeha sistemski izbegava u FCS-u, a nagrađuje podobnost. Jednostavno, nikada ne možete biti toliko uspešni, priznati i cenjeni od strane festivala, kritike i publike, koliko komisije FCS-a mogu da preglasavanjem „DA“ i „NE“ prilagode ocenjivanje svojoj meri.

* Kako ocenjujete rad FCS kada je reč o statusu domaće kinematografije u Evropi?

– FCS je odlučio i da ne podržava članarine naših filmskih radnika u međunarodnim asocijacijama. Tako smo došli u situaciju da kao zemlja imamo najviše članova EFA (Evropske filmske akademije) u regionu, ali najmanje članova sa pravom glasa za Nagradu EFA, svojevrsnog evropskog „Oskara“.

FCS svojevoljno odlučuje da ne plaća članarine u Evropskoj filmskoj akademiji, evropskom udruženju filmskih distributera i filmskih agenata, evropskoj festivalskoj asocijaciji i mnogim drugim međunarodnim udruženjima. Obrazloženje FCS je nedostatak sredstava, kao plašt za sve voluntarističke odluke.

A da su platili ove članarine, možda bi vratili samo jedan milion manje u budžet od 306 miliona.

Takođe je veoma diskutabilan balans sufinansiranja manjinskih koprodukcija.

Ovaj fond po neadekvatnim kriterijumima podržava projekte iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, pa tek nakon toga ostalih evropskih zemalja.

Ovo svakako nije plodotvorna kulturna politika naše države, nego više diskreciona odluka rukovodstva FCS-a. Mi smo došli u situaciju da smo u reciprocitetnom disbalansu sa gotovo svim kinematografijama na svetu, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

I pored upornog skretanja pažnje od strane domaćih filmskih radnika, kao i rukovodstava filmskih centara evropskih zemalja, mi nastavljamo ovu politiku.

Na primer, projekti iz Severne Makedonije jako teško dobijaju podršku od našeg FCS-a, iako oni ulažu značajna sredstva u naše produkcije.

S obzirom da njihov filmski centar insistira na reciprocitetu, što je opšte prihvaćena diplomatska norma u međunarodnoj kulturnoj politici, našim autorima je sve teže da dobiju novac iz Severne Makedonije.

* Ako FCS tako loše komunicira na evropskoj sceni i ako kvari odnose u vezi sa finansiranjem manjinskih koprodukcija, čemu se nadate i čemu može da se nada domaća kinematografija kada je reč, recimo, o našem plasmanu za konkurisanje za američkog Oskara?

– Ja se nadam da će rukovodstvo FCS u narednom periodu uspeti da nađe balans i uravnoteži kulturnu politiku, tako da se ocenjuje i kapacitet uspeha filma na stranim festivalima i stranim kinematografskim tržištima.

Sve je manje plasmana naših filmova na velike festivale, ulazaka u širi spisak nominovanih za nagrade Evropske filmske akademije i prisutna je potpuna nemogućnosti da iole značajnije učestvujemo u trci za američkog Oskara. A kinematografija Severne Makedonije uravnoteženom kulturnom politikom ima ove godine čak dve nominacije za Oskara za film „Zemlja meda“.

Kapacitet za takve priče imaju i naši autori. Neophodna im je sistemska podrška Filmskog centra Srbije za realizaciju tih filmova. A tema je svuda oko nas. Pa čak i na konkursima Filmskog centra Srbije. Možete ih naći na www.FCS.rs u kategoriji odbijeni projekti.