I dok je roman „Kukuriku“, u prevodu Ivane Hadži-Popović na srpski, objavljen prošle jeseni, roman „Tetovaža“ je upravo izašao iz štampe pa Bujukas ima priliku da, kako se to u svetu književnosti kaže, „omiriše“ još sveži trag štampanja.

Ovaj poslednji se po svemu razlikuje od Bujukasovih dosadašnjih knjiga. Kritika ga spominje u kontekstu magijskog realizma, ali pored natprirodnih fenomena što ga uvodi u svet fantastike, „Tetovaža“ se i te kako drži ovozemaljskih zbivanja i bavi etičkim dilemama koje se protežu kroz celu istoriju civilizacije, a posebno su važna tema u današnjem vremenu. Glavna junakinja, Zoi, i ne sanja da će istetovirana žuta ruža na njenom stomaku prerasti u noćnu moru, potpuno joj preokrenuti život i uvesti je u avanture na koje nije ni pomišljala. Jer, ruža će početi da raste, i da se grana u najlepši bokor cvetova žute, žutonarandžaste i čiste narandžaste boje. Prolazeći kroz najneverovatnije situacije, mlada Zoi je simbol današnjeg nesigurnog čoveka koji ne ume da se snađe ni da se bori u vrtlozima svakidašnjice. Pan Bujukas je „Tetovažu“ napisao kao čudesni put po svetu, od Kanade do Afrike, u traženju rešenja za tajnu žute ruže. Kao u modernoj bajci, namenjenoj odraslima, pored uživanja u legendama i mitovima koji su ljudima odvajkada pružali utehu, pisac nam na tom putu postavlja neke vrlo važne zagonetke na koje i dalje nismo našli prave odgovore.

Intervju za „Danas“ vođen je putem elektronske pošte, uoči Bujukasovog dolaska u Beograd.

* Zbog čega Vas je privukla ideja o tetoviranju?

– Imao sam ideju da o tetovaži pišem još pre petnaest godina, kada je ta moda bila još sasvim nova. Bio sam zapanjen brojem mladih ljudi koji su se tetovirali, neki manje, neki više, a nekolicina je tetovažom bila prekrila celo lice ili telo. Onda je, baš kao junakinja mog romana, moja ćerka istetovirala cvet na svom stomaku. Uhvatio sam sebe kako zamišljam da on raste na njenoj koži. I, to je pokrenulo sve drugo.

* Šta tetovaža znači u modernom vremenu?

– Različitim ljudima tetovaža znači različite stvari. Ali u zemljama Zapada, vrlo je mali broj onih za koje tetovaža ima religijsko ili kulturološko značenje. Iz onoga što ja vidim i čujem u Kanadi, tetovaža više predstavlja nešto što je moderno. Najviše znači potragu za identitetom ili, još preciznije, smisao pripadanja grupi.

* Romanom se podsmevate i kritikujete savremene društvene trendove: aktiviste raznih vrsta, verske fanatike, medijsku scenu, feminizam, psihijatriju… Kome savremeni čovek može da veruje?

– Ne podsmevam se svima. U svakoj grupi o kojoj pišem u romanu postoje iskreni, pošteni i širokogrudi ljudi. Kao i u stvarnom životu, problem je u tome da je druga polovina grupe – pohlepnika, oportunista i zločinaca – ona koja obično pobeđuje. Kome verovati? Odgovor je jasan. Na nesreću, kao što u političkoj areni gledamo svakoga dana, iz jednog ili iz drugog razloga, mnogi biraju da veruju nasilnicima, demagozima i osobama koje se ne pridržavaju načela.

* Posle čitanja Vaše knjige ostaje utisak da se ljudi dele na dve grupe, one koji iskorišćavaju druge, i one koji su iskorišćavani. Da li verujete u večnu podelu na dobro i zlo u svetu?

– U pravu ste, ljudi u mom romanu jesu podeljeni tačno po sredini u dve grupe. Ali moja namera ide dalje od manihejstva. Moja namera je bila da pokažem da je dualizam danas posebno raširen. Dovoljno je samo da pogledamo rezultate nedavnih izbora u nekim zemljama, gde su glasovi bili podeljeni gotovo podjednako, u SAD, na referendumu za Bregzit, itd. Isto dvojstvo nalazimo i u ličnim dilemama, kada su pojedinci rastrzani između dva izbora. Svi mi imamo mračne strane, baš kao i svetle. To je tema klasičnih tragedija. Kao što je Gandi rekao: „Najvažnija bitka koju treba voditi jeste pobeđivanje sopstvenih demona, strahova i nesigurnosti.“

* Čini se da što društvo više tehnički napreduje, duhovno smo sve siromašniji, sujeverniji i nesigurniji? Kako se boriti protiv toga?

– Želeo bih da posedujem magičnu formulu. Jedini odgovor koji ja znam jeste sledeći aforizam iz antičke Grčke: „Upoznaj sebe.“ Što u izvesnom smislu vodi do Gandijeve preporuke.

* „Tetovaža“ se može shvatiti kao parafraza Odisejevog putovanja. Koliko ste se se inspirisali grčkom mitologijom?

– Dok sam pisao ovaj roman nijednom nisam pomislio na grčku mitologiju. To ne znači da nisam bio inspirisan Odisejevim putovanjem. Čak, sasvim sam siguran da jesam. Ali ne svesno. Ne bih želeo da zvučim razmetljivo, ali mitovi i homerska putovanja su deo moje DNK.

* Za ružu ste izabrali žutu boju. Je li Vam ona omiljena?

– Nije. Narandžasta je moja omiljena boja. A žuta ruža se u jednom trenutku pretvara u narandžastu. Zar ne?

* Šta nam sugeriše kraj Vašeg romana: da li je Zoina tetovaža prokletstvo ili je čudo?

– Na čitaocima je da odluče. Kao što je bilo i za junakinju, i za druge likove u mom romanu.

Ekskluzivac Alabators plusa

Knjige kanadskog pisca je objavio beogradski izdavač Albatros plus, čiji je Bujukas, može se reći, ekskluzivni autor: pre ova dva romana izašle su i Bujukasova dela „Ana zašto?“ i „Čovek koji je hteo da popije more“. Ovaj svestrani autor, koji živi u Montrealu i piše na francuskom i engleskom jeziku, objavljuje i zbirke kratkih priča, drame, knjige za decu, a i uspešni je književni prevodilac. Nominovan je za više kanadskih i međunarodnih nagrada, a dela su mu prevođena na strane jezike i često su na listama najčitanijih.

Gostovanje u Beogradu

Pan Bujukas, čiju su posetu Beogradu organizovali Albatros plus i ambasada Kanade u Srbiji, danas će u 19 sati biti u Francuskom institutu, a u razgovoru sa njim će učestvovati Mladen Vesković, Divna Vuksanović i Ivana Hadži-Popović. Sutra će se u 12.30 sresti sa studentima romanistike na Filološkom fakultetu, a u četvrtak u 19 će biti gost pančevačke Gradske biblioteke.