Foto: Marko Đoković

Pamtimo i Šostakovičevu Osmu u decembru i onog oktobarskog Sibelijusa, kao i naročito probrane soliste u tim prilikama. Ali, ova martovska ‘izviiskra’ nosila je jedan poseban kvalitet u svakom elementu svog programa. Poredak Borodin-Prokofjev-Čajkovski uzvisio je naše poimanje klasičnog koncerta i to bez preterivanja. Jednim delom zasluga za to nesumnjivo pripada maestru Urošu Lajovicu, koji je početkom dvehiljaditih onako pažljivo rekonstruisao zvuk ovog orkestra sa pozicije tadašnjeg šefa-dirigenta i dodao mu evropski format. Zatim, tu je majstor violončela, švajcarski umetnik Kristijan Poltera (1977), sa svojim produbljenim tumačenjem Prokofjevljeve „Sinfonie concertante“ u ulozi soliste. Ali, nikako ne izostaviti u ovom pominjanju moćni orkestar, što je u pojedinim trenucima ne samo davao sve od sebe, nego i nadmašivao čini se sopstvene ljudske moći. Rezultat je bio auditorijum na nogama u iskrenom oduševljenju.

Uvodna simfonijska poema „U stepama centralne Azije“ Aleksandra Borodina, donela je čulni užitak za slušaoce u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Istančanost fantastičnih slika, tako prefinjeno zapisanih da se prenesu u muzičku budućnost, ispoljava svoja čudesna dejstva i skoro vek-i-po kasnije. Borodinova uobrazilja pluta kolosecima kojima maestro Lajovic i Beogradska filharmonija klize suptilnošću svog pak prevođenja zamišljenog zvuka u zbilju. Bio je ovo pravi oblačić fatamorgane u kojem vidimo daleke predele što bude u nama pre spokojstvo nego nemir.

Centralno delo večernjeg programa, „Sinfonia concertante“ Sergeja Prokofjeva, dramatično menja situaciju u zvuku, izvodeći na scenu violončelistu Kristijana Polteru. Jedan sasvim novi duh obuzima orkestar i solistu, umesto malopređašnje bajkovitosti ovde kao da nas je namah zgrabilo neopisivo osećanje začuđenosti, čak preneraženosti pred mašinerijom kapricioznih smerova kretanja, oneobičenih boja i misterioznih izdanaka vibracija. Sve je to, međutim, utegnuto pod konac, bez štrčanja i narušavanja bazičnog nauma. Solista Poltera dominira koncentričnim sistemima neverovatne preciznosti i neočekivanosti u isti mah. Onde gde naslućujete konačni prolom oluje, dočeka vas idilični tonski pejzaž i obratno. Saradnja sa orkestrom je besprekorna, najsloženije ritmičke i tonske bravure komplementarne su do uzajamne telepatije povremeno. Na bis smo dobili atmosferičnog Baha kao nagradu. I poželeli da Kristijana Polteru čujemo ponovo.

Ali, istinska magija dotaknuta je Petom simfonijom Čajkovskog kao finalnim delom na repertoaru. Trijumfalno levitiranje koje doživesmo u svojim sedištima ovom prilikom vredelo je onog nadljudskog truda Filharmonijinih muzičara i njihovog maestra Lajovica. Čudo ukidanje privlačnih sila zemljine teže odigralo se briljantnim doprinosom nebeskih prvih violina, plemenitom žestinom čela, svakim duvačkim udelom i uopšte kompletnim predavanjem muzici orkestarskog organizma. Ako je u Prokofjevu to bila virtuozna aparatura, ovde se povratila sva njena duševnost i ranjivost. Pravi monument zvuka.

 

Povezani tekstovi