Foto: Tomáš VodňanskýUveče dugo ne može da zaspi. Gleda sjajnu zvezdu nad fabričkim dimnjakom – ko bi samo mogao znati kako se zove. Da li ta zvezda sija i nad slivom Amazona? Naravno da sija, ali ne sada, sada je tamo vruć dan, svuda vlaga, s drveća vise lijane kao na obali Drave, do pojasa goli domoroci sedaju u kanue i sa strelama u rukama odlaze u ribolov. Sklopi oči, skoro da zaspi kada ga među spokojnim slikama amazonske pastorale iznenada obuzme vrtoglava pomisao koja kaže da bi bilo potrebno braniti se od zlobnih ljudi ovog sveta.
Onda zaspi i odjezdi u daljinu ka zalasku sunca, pod onu svetlocrvenu zvezdu, pričvršćenu za fabrički dimnjak koju svakog jutra ugleda kroz prozor, „crvena zvezda obasjava nam put“. Sam i hrabar, sa svojim crnim konjem po imenu Bukefal.
– Možda je, kaže profesor Fabjan, Aleksandar voleo svog konja više nego išta na svetu, čak više nego persijsku princezu. Celu Anadoliju je prejahao na njemu, iz svih bitaka je zajedno s Bukefalom izašao živ. Vidi, pokaže na veliku kartu, ovde je Anadolija a ovde je Persija. Onda je otišao u Egipat i po vrelom pustinjskom pesku do svetilišta Amona. Raja, gde se proglasio za boga.
– Baš za boga?
– Da, klima glavom profesor Fabjan, baš za boga. Zato da bi mogao postati faraon. Ako nisi bog, ne možeš da budeš faraon.
Penzionisani profesor istorije, profesor Fabjan, živi sam u maloj žutoj kući na rubu šume, tamo gde svet počne da se spušta ka reci. Iza kuće je nad strmim bregom manja zaravan, vrt u kojem rastu grmovi ruža živih boja.
Profesor Fabjan gaji ruže čudnih imena; traviata, grande amore, black forest. Daleko dole je svetla površina reke Drave, ponekad je srebrna a sada je skoro zlatna u bleštavim odsjajima kasnopopodnevnog, već skoro večernjeg sunca.
Tu nema nikakve fabrike, kao što je pred Danijelovim prozorima, ne udaraju nikakvi čekići, niti se čuje buka jutarnje tamne mase ljudi koju doziva fabrička sirena i gutaju je široka ulazna vrata. Tu je tišina, nešto dalje od njegove kuće počinje šuma. Tišina, šuma, grmovi ruža, reka.
S one strane reke su zelena brda s vinogradima i crkvicama na vrhu.
Profesor Fabjan nema ženu, nema decu, nikoga nema, zato se uvek raduje Danijelovim posetama. Već spolja njegova žuta kuća izgleda kao iz bajke, unutra je čudesan svet. Svuda su knjige – na policama, na gomilama na podu, otvorene na stolu.
Na zidovima su okačene velike geografske karte. U uglu stoji veliki globus koji možeš da prstom zavrtiš oko ose, tako se vrti naša Zemlja.
Napolju je tišina, a u njegovoj kući šume velike reke preko zelenih prostranstava Rusije, Volga i Dnjepar, beskrajni Sibir i Jenisej, horde veštih i divljih jahača jure preko ravnica.
U Fabjanovoj kući Danijel je sreo strašnog kozačkog poglavicu Stenjku Razina, koji je jezdio preko stepe sa svojom vojskom i ostavljao za sobom crne tremove spaljenih gradova i sela.
Video je Odiseja, koji je nagurao vosak u oba uha i rekao da ga privežu za jarbol da ga ne bi zavela pesma sirena Scile i Haribde. Plivao je s Magelanom kraj obala Patagonije i video vatre koje su sevale iz trbuha zemlje.
Profesor Fabjan zavrti zemaljsku kuglu.
– Ovde dole, vidiš, ovaj jezičak američkog kontinenta? Na dnu sveta je Patagonija. Kraj njene obale je plovio bradati Portugalac Magelan, kada se ta zemlja još nije tako zvala. Noću je video vatre koje su palili domoroci, veoma veliki ljudi. I ovo ostrvlje ovde je zato nazvao Ognjena zemlja.
– Jesu li bili veliki kao Polifem?
– Ne tako veliki, bili su visoki tri i po metra, neki i do pet, imali su velika stopala, Patagonci su bili ljudi velikih stopala, veliki ljudi, imaju velike noge.
– Najmanje broj četrdeset osam?
– Najmanje, verovatno i mnogo veći.
Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović
Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.
_______________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
