Na vest o smrti Daria Grgića (1964-2023): Čitanje i život prepleteni do nerazlučivosti

Na HRT imao je stalnu emisiju o regionalnoj književnosti, u kojoj je, između ostalog, prikazao nemali broj srpskih izdanja.

Klonio se velike javne scene i o sebi je najradije govorio kao o čitaocu i pustinjaku, a osim književnosti rado je pisao o filozofskim i psihoanalitičkim knjigama.

Njegove tekstove odlikovao je čist izraz, ali i umeće sažimanja koje bi, najčešće, izbilo u jednoj rečenici koja se, poput aforizma, pamti.

Tako je i govorio.

Bez suvišnih pokreta i izlišnih komentara, direktno.

Čitao je mnogo i toliko voleo knjige da su se, na sasvim osoben način, kod njega čitanje i život preplitali do nerazlučivosti.

Ostavio je iza sebe ogromnu i probranu biblioteku.

Zapravo, Dario Grgić bio je, na svaki način, „redak zver“ na ovim guravim prostorima.

Jedan od razloga njegove relativne skrajnutosti sa glavne scene nesumnjivo je i to što je odbijao da se prikloni bilo kakvoj i bilo čijoj grupi.

„Na meni je da čitam i pišem“, govorio je, „a ne da se družim kako bih čitao i pisao. Moj posao je posao usamljenika i pustinjaka“.

Grgić je – može se to i tako reći – bio slobodan čovek koji se družio s jednako slobodnim ljudima, što znači da hulje nije podnosio, a naročito one ništarije kojima je patriotizam bio poslednje pribežište.

Zbog toga je trebalo „zaslužiti“ njegovu pažnju, što se moglo talentom, marljivošću i posvećenošću.

Takvog tipa smutljivci su zaobilazili u velikom krugu, a oni koji su uspeli da mu priđu uživali su u njegovim reskim sudovima, u tananom humoru, u njegovim književnim ili filozofskim opsesijama.

S Grgićevim odlaskom ovaj jezik izgubio je važnu kariku svoga kontinuiteta, hrvatska književna scena ostala je bez pouzdanog i pronicljivog tumača, regionalni prostor bez snažnog vezivnog tkiva, Osijek bez svog dobrog duha, a oni koji ga vole bez stamenog uporišta o koje su mogli, kad god izgube ravnotežu, da se oslone.