Nastavak klasika „Jedan čovek – jedna žena“

Na filmskim platnima su se smenjivale slike mraka, podzemlja i nasilja, pucnjave, silovanja i ubijanja, bežanja i potere… Razlog tome su ne jedan već dva krimi filma koje su potpisali kineski i rumunski sineasti, koji se bore za prestižnu Zlatnu palmu. Pođimo redom.

Kineski reditelj Diao Yiman nam je predstavio svoj mračni triler „Jezero divljih patki“. Ovaj talentovani kineski autor, koji je za svoje „Black Coal Thin Ice“ 2014. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, ovim delom samo je potvrdio svoje majstorstvo. Naizgled poznat žanrovski zaplet – jedan gangster koji beži jer je upucao policajca, jedna femme fatale koja je uz njega i gomila pandura i gangstera koji jure za njima i pokušavaju da ih uhvate.

Ali uprkos tom arhetipskom scenariju, Diao daje portret savremene Kine kao zemlje u kojoj su eksploatacija i kriminal dostigli neslućene razmere i postali sastavni deo života – od prostitucije do nemilosrdne borbe raznih lopovskih i kriminalnih bandi. Yimanov film je mračan, opak, inteligentan i napet triler, sa nekoliko nezaboravnih, bravuroznih scena nasilja, koji će se izvesno gledati.

Od one vrste filmova koji vas ne obara odmah s nogu, već vas, kako radnja ide, polako, ali sigurno uzima pod svoje. Moram vam reći da, u ovom slučaju, ta taktika radi savršeno!

Što se tiče talentovanog i poznatog rumunskog sineaste – Korneliua Poromboiua, on nas je sa svojim krimi trilerom „Zviždači“ odveo ne samo u svet kriminala i korupcije, već nam je otkrio i jedan novi u kome se ljudi sporazumevaju putem zviždanja, odakle i naziv filma.

Takozvani jezik El siblo kojim se od davnina komunicira na ostrvu Gomara, koje pripada španskim Kanarskim ostrvima. Glavna ličnost priče je policijski inspektor iz Bukurešta koga su korumpirali trafikanti droge. Budući da je pobudio sumnju svojih kolega, policija kreće da ga prisluškuje. Zbog toga je prinuđen da nauči El siblo kako bi, služeći se tim tajnim jezikom, oslobodio jednog mafijaša iz rumunskog zatvora i tako došao do skrivenih miliona. U početku, inspektor Kristi misli da kontroliše situaciju, međutim vrlo brzo shvata da je uhvaćen u vrtoglavu oluju, u trougao, i da on nije gazda. Da konce priče, u stvari, vuku žene kojima je okružen.

Ovaj crni krimi triler, čija se radnja kreće od Bukurešta, Kanarskih ostrva pa do Singapura, prepun je nenadanih obrta i flešbekova i zato zahteva pažnju i koncentraciju. Veoma zabavan i na momente duhovit. Po filmskom rukopisu i naraciji drugačiji od Poromboiuovih prethodnih dela. Možda intelektualno skromniji, manje mudar, dubok. Za ovaj bi se moglo reći samo da je zavodljiv i gledljiv.

Nažalost, nažalost, ne mogu ništa lepo da vam kažem o filmu Austrijanke DŽesike Hausner „Mali DŽo“. Imajući u vidu njen dosadašnji opus, očekivanja su bila velika, pa je razočarenje njenim poslednjim delom tim veće. Ipak, možda će neko i uspeti da nađe neku draž u njenoj priči o jednoj naučnici koja je stvorila, kreirala cvet čiji miris čini ljude srećnima. Odnosno izaziva suptilne, ali primetne promene kod onih koji su udahnuli njegov polen.

Zamišljen, valjda, kao priča koja treba da upozori na opasnosti od genetske manipulacije i inženjeringa, to je u stvari beživotan, ravan, dosadan film. Bez trunke intrige ili uzbuđenja, sa neuverljivom glumačkom ekipom. Čudno, bizarno delo, koje čini da vam puls tokom seanse jednostavno ne mrda.

E, to se već nikako ne bi moglo reći za film „Najlepše godine jednog života“ Kloda Leluša, koji je nakon više od pola stoleća zapravo nastavak jednog od najlepših, najpopularnijih i najgledanijih romantičnih, ljubavnih klasika – „Jedan čovek – jedna žena“, sa Anuk Eme i Žan Luj Trantinjanom.

Pa šta da vam kažem – sentimentalno do bola, sa zašećerenim baladama i upotrebom značajnog broja sekvenci iz originalnog filma, ovo delo ne može biti i nije ni blizu prvobitnom. Ali sama činjenica da je nakon pet decenija opet ujedinio besmrtne ljubavnike sa ekrana – sada već 87-godišnju Anuk Eme i 88-godišnjeg Žan Luj Trantinjana, dovoljna je da vas preplave emocije. Od nekada atraktivnog i šarmantnog vozača formule Žan Lui Duroka ostala je samo senka njega samoga. Veoma ostareo i iznuren, on već pokazuje znake demencije i pod stalnom je negom. NJegova velika ljubav – An Gotie je ostala mladolika, živi u Normandiji gde drži jednu malu prodavnicu i stalno je okružena svojom odraslom decom i unucima. Nenadano, jednog dana, njoj se obraća Durokov sin moleći je da ga poseti, pre svega zato što je bolestan, al i zato što je ona bila i ostala „njegova najlepša uspomena“.

Tako dolazi do njihovog susreta, u početku trapavog, da bi se postepeno uspostavio pravi i prijateljski kontakt. Evociraju uspomene, pričajući o ljubavi i seksu, smrti i poeziji, greškama i propustima, itd, itd. Sve skupa – sublimno, dirljivo i otmeno.

Pored ovih, želim da vam skrenem pažnju na dva sjajna, izvanredna dela, čiji su autori žene, a našli su se u propratnim smotrama. Jedan – „Cancion sin nombre“ (Bezimena pesma) peruanske rediteljke Meline Leon o trgovini decom u Peruu 80-ih godina, prikazan je u selekciji Petnaest dana reditelja. I drugi, alžirski – „Papicha“ u režiji Mournie Meddour, o buntu studentkinja u Alžiru 90-ih. Dva moćna, hrabra filmska svedočanstva koja neizostavno treba videti.