– Srećan sam i ponosan što živim u Somboru, jedinom gradu u Srbiji koji izdvaja više od devet odsto budžeta za kulturu – ističe Nestorović, dodajući kako je veoma zadovoljan ovogodišnjim izdanjem Pozorišnog maratona u Somboru.

– U brojkama to izgleda ovako: tri dana i tri noći trajanja festivala, 13 predstava, više od 300 učesnika, koji su prošli preko naše scene, a više od tri hiljade gledalaca je neprekidno 20 sati bilo u pozorištu. Primetio sam da je publika bila posebno zadovoljna zato što je selekcija bila takva da su sve predstave bile komedije. To znači da je narod željan smeha, no ta ista publika ne zna kako je teško naći danas dobru dobru komediju. I ja se, kao upravnik pozorišta, često susrećem s tim da kad poželim da radimo ovaj žanr, reditelji ga izbegavaju. Zašto je tako svi bi trebalo da se zapitamo – kaže Nestorović.

On napominje da je „komedija težak žanr i da je moguće da nam vreme ne dozvoljava da se njome bavimo, a reditelji je izbegavaju jer se plaše neuspeha“.

– Trebalo bi napraviti analizu zašto se komedija izbegava u našim pozorištima, konstatuje Nestorović, koji kao ljubitelj komedije nije mogao da izdvoji predstavu koja mu se najviše dopala na Somborskom maratonu.

– U pozitivnom smislu me je najviše iznenadila duo drama „Kerovi“ u kojoj igraju Srđan Timarov i Aleksandar Srećković Kubura. To je predstava u kojoj vidite dvojicu potpuno spremnih glumaca, baš onako kako smo na Akademiji učili da glumac treba da izgleda na sceni. To znači spremnost i u fizičkom smislu, budući da su glumci ovde igrali više od 15 karaktera kerova i to na maestralan način. Reč je o dvojici glumaca koji su već u srednjim godinama, a na sceni igraju kao dvadesetogodišnjaci. To je moć glume i to znači biti dobar glumac. Ja sam sada govorio i mlađim kolegama ‘izađite i vidite kako rade momci’. Stvarno svaka im čast, zaista su me iznenadili kako svoj talenat održavaju i neguju – ističe Nestorović.

Prema njegovim rečima, u vreme maratona u Somboru vlada karnevalska atmosfera.

– Kiša nam je malo pokvarila ugođaj zato što se ovaj festival ne dešava samo unutar pozorišta nego i oko njega, ali imamo taj čuveni kafe Godo u kojem se organizuju svirke i okupljanja. Srećom, raspolažemo i našim pozorišnim salonom, gde se glumci okupljaju pre predstave. Meni mnogo znači kad dođe Anica Dobra i kaže: ‘Ja neću da idem kući’ ili kad Kubura poruči kako će u Somboru ostati pet dana. To su divni trenuci. Neće ljudi da idu kući kad im je dobro. Tu organizatori imaju probleme, jer ne mogu glumce da pokupe posle predstave da idu za Beograd ili za Kikindu. Da je sreće i da smo mi malo bogatija zemlja, pa da svi glumci budu tokom celog maratona u Somboru. To bi bio raskošan sajam talenta i glume – zaključuje Mihajlo Nestorović.