Neuzaludan ljubavni trud

Pričuvaj se, Šekspire! LJubavni trud Betovenov i Vagnerov uopšte nije uzaludan! Tako bar odlučno tvrdi Beogradska filharmonija u svom najnovijem izdanju „Ašikovanja“, a u publici joj svi glasno odobravamo, bez izuzetka. Program u slavu ljubavi izveo je dakle ovde na scenu dva ‘mejdžora’ nemačke klasike – Ludviga Vana i Riharda Vagnera, ali maestro Gabrijel Felc svakako ne bi bio to što jeste da se konceptom celovečernjeg koncerta nije dodatno (sjajno!) poigrao. Uvodni Betoven i njegove besmrtne pesme „Dalekoj dragoj“ raspametile su u startu auditorijum, e da bi koncertno predstavljanje prvog čina Vagnerove opere „Valkira“ što je usledilo, dovelo neponovljivost ovakvog zvučnog iskustva do delirijuma u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Naš najnoviji heroj nakon svega jeste nemački tenor Tomas Mor (Mohr), pijanista-dirigent Felc ponovo nas je oduševio širinom svojih umetničkih pojava i uvida, a dragi gosti – sopran Mihaela Kaune i bas Torsten Grimbel – podupreli naše slušalačko dostojanstvo svojim pak zavidnim umećem. Ali, valja reći da je Filharmonija zapravo ovde bila pravi zgoditak, taj zvučni bedem i ona stena bogatih vibracija kao oslonac sveukupnom vagnerijanskom postignuću večeri. A to je više nego važan korak za orkestar, rekli bismo.

Tenor Tomas Mor i maestro Gabrijel Felc za klavirom, u jednoj vrsti uvertire za „Valkiru“ su nam u ciglo četvrt sata rečito objasnili zašto je sve Ludvig van Betoven veliki. Iako ne delo po kojem ga najpre prepoznaju, ciklus pesama „Dalekoj dragoj“ svejedno sadrži zapravo sve ono betovenovsko zbog čega i dan danas slavimo njegovo ime. Čednost osećanja, velikodušnost srca, gromkost i tananost u isti mah, filozofsko poniranje u ljubavnu žudnju, ali i krajnje plemenita jednostavnost, čak prostodušnost izraženih čežnji, doneti su ovde sa iskrenom uverenošću i ubeđenjem. Gabrijel Felc, svojim šarmantno prinetim pijanističkim udelom, pružio je cvetni zvučni tepih za onaj prekrasan i prisno obraćajući Morov glas. Razumeli smo u njegovom tumačenju ama svaku rečenicu, svaki izvajan stih dopro je ne samo do našeg sluha, već do samih misli – retko neposredno ostvarena komunikacija u današnjem svetu i umetnosti ljudskih bića. Mogli smo Mora slušati još jednom ispočetka i niko ne bi protestovao zbog toga. Pravi dragulj večeri.

No, prvi čin opere „Valkira“ Riharda Vagnera bez sumnje je, međutim, sve pomerio ka grandioznom koncertnom postignuću. U stvari, ako ćemo pravo, zar nismo svi tokom ovog izvođenja u svojoj glavi videli ponuđeni događaj u njegovom punom sjaju, sa kostimima, scenskom opremom, pokretima i uopšte kao ‘pravu’ operu na pozornici. Čudesno delikatni betovenovski valeri od maločas zaodenuli su se ovde kolosalnijim pevačkim formatom, te raskošnijim instrumentalnim fonom usled moćnosti nabrijanog orkestra, a maestro Felc, onaj još malopređašnji odani sadrug za klavirom u filigranu ljubavnih čuvstava Ludviga Vana, sada je već uzeo svoj dirigentski mač u ruke i odlučno rasekao intimnost solo pesme da se iz nje pomoli trijumfalna snaga kompletnog ansambla na delu. I to kakvom! Doprinosi Tomasa Mora i Mihaele Kaune bili su dirljivi do ushićenja, orkestar neustrašiv, lepota muzike poput ‘roller coastera’ nosila je od ponora do rajskih visova. Da li smo aplaudirali iz sve snage na kraju? O da, dok nas ruke nisu zabolele. Bravo! Ovakav ljubavni trud vredi svakog sekunda slušanja.