Nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija, ona koja još postoji 1Ispraćen uz pesmu "Olivera": Đorđe Balašević Foto: Beta/Dragan Gojić

Da, proglašen je Dan žalosti samo u Novom Sadu, ali se ne može prenebregnuti žal svih onih ljudi diljem bivše zajedničke zemlje koji se spontano okupljaju, pale sveće i pevaju Balaševićeve pesme. Tako je ovih dana u Novom Sadu, u Zagrebu, gde su mu po njegovoj želji na panou napisali ćirilicom „Bećarac“, tako je i u Splitu, u Puli, u Sarajevu, u Nišu, u Užicu i konačno od subote uveče i u Beogradu. Doduše, sa zakašnjenjem…

Od Balaševića se opraštaju muzičari najrazličitijih žanrova, glumci, pesnici, književnici, novinari.

Petar Peca Popović, novinar, rok kritičar i pisac, kaže za Danas da će o Balaševiću najbolje reći njegova porodica koja ga je čuvala i brinula o njemu, a da je za njega lično on veliki ne samo kao kantautor nego i kao stand up komičar koji je umeo da četiri sata drži koncert i otpeva svega šest pesama.

– Osim tih nekoliko pesama i 50 i više antologijskih pesama koje je napravio, Balašević je bio veliki zabavljač i stand up komičar, to ljudi zaboravljaju. Kad izađe na binu, nikad niste znali šta će uraditi. Uvek je imao nešto što ga je razlikovalo od svih drugih. Prosto, način na koji je pričao to što priča. Šteta, što se samo o tome nije knjiga napravila – primećuje Popović.

On se osvrnuo i na dodelu državnih priznanja pre nedelju dana ocenivši sramotnim što jedno od njih nije ponuđeno Balaševiću, makar ga on i odbio.

Nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija, ona koja još postoji 2
Peca Popović Foto: FoNet/Nenad Đorđević

– Bilo bi lepo lepo da o Balaševiću pitate političare, ove iz Beograda i one iz Novog Sada zašto nije pre pet dana dobio državni orden. Mogao je da ga odbije, ali je morao da mu se ponudi jer ne možete da date orden onima kojima ste dali a da u to društvo ne uvrstite Đorđa Balaševića. Setite se njegovih pesama o vlasti. Da li je išta pogrešio? Nije – konstatuje Popović dodajući da se u ozbiljnim državama o državnim praznicima ordeni daju po kriterijumima.

Upitan za koje Balaševićeve pesme je on lično vezan, Peca Popović izdvaja „Kad odem“, „Neki novi klinci“, „Odlazi cirkus“, „Svadbarskim sokakom“ i „Samo da rata ne bude“.

– Volim njegovu pesmu „Kad odem“ iz 1989. godine. Potresna mi je „Neki novi klinci“, a pesmi „Odlazi cirkus“ sam posvetio tekst. Poslednji put sam Balaševića video 2007. godine u leto kada je pevao Zdravku Čoliću „Svadbarskim sokakom“, koju je on uzeo za svoj album „Zavičaj“. To su recimo neke od pesama za koje sam vezan. Ja sam objavio i jednu ploču u životu, to je „Baladašević“ iz 1988. godine. To je dupli koncertni album i najprodavaniji u jugoslovenskoj diskografiji. Prodali smo 190.000 albuma, a uz taj album je išla i singl ploča na kojoj je bila pesma specijalno napravljena, koja se zvala „Samo da rata ne bude“. E, ta pesma „Samo rata da ne bude“ je napravljena tri godine pre nego što su nas ratovi zadesili. Dakle, kod njega je u pesmama bilo sve ono što će biti u životu – konstatuje Peca Popović.

On podseća da je poziciju Balaševića malo ko razumeo i da su ga neretko napadali šovinisti.

– Niko nije razumeo njegovu poziciju. Uvek su ga napadali šovinisti. Nisu razumeli poziciju kad ste dete iz mešovitog braka. Nikad nisu razumeli tu vrstu tolerancije koju je on morao kao takav čovek da ima. I znate, nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija. Ona Jugoslavija koja još postoji, Jugoslavija sa istim emocijama i Jugoslavija sa istim jezikom. A u tom jeziku i u tim emocijama najveći gospodar je Đorđe Balašević – zaključio je Peca Popović.

Nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija, ona koja još postoji 3
Foto: Beta/Dragan Gojić

Petar Janjatović, muzički novinar, podsetio se anegdote s Balaševićem iz Skoplja devedesetih.

– Potpuno slučajno se desilo da sam septembra 1993. godine išao sa svojim drugom, nemačkim novinarom Rudiger Rosigom u Grčku na more i napravili smo pauzu u Skoplju. I kako smo stigli u Skoplje, opet moj drug Ljupčo, makedonski novinar, kaže mi: „Sutra ti Balašević svira ovde u Univerzalnoj sali.“ Naravno, u sekundi smo promenili plan i odlučili da ostanemo na Balaševićevom koncertu jer je meni posebno bilo važno da vidim u tom trenutku, kada je tadašnja mala Jugoslavija bila pod embargom, kako publika dočekuje jednog bitnog autora iz Srbije. Dođem na tonsku probu, Balašević iza mikrofona i kad je video da ulazim u salu mi kaže „Oooo, pa ti si došao da me špijuniraš, da posle pričaš Šešelju šta ću sve ja na koncertu večeras govoriti.“ I sad je to neka vrsta duhovitosti koja je vrlo jasna, a pritom je to bila i neka vrsta prepoznavanja. Jer naravno da je on znao kakvi su moji politički stavovi i naravno da se igrao time, ali pritom je govorio o još nečemu važnom – da su njegovi i nastupi drugih ljudi van Srbije u tom trenutku uvek bili pod tim olovnim oblakom šta će Milošević i Šešelj koalicija da kažu i kako će da reaguju – ispričao je Janjatović.

On smatra da je ogroman broj jugoslovenskih muzičara koji su bili sličnih senzibiliteta „delovao pod uticajem Balaševića ili u krajnjoj liniji jako voleo njegovu muziku“. Međutim ono što je na Janjatoviću ostavilo neobičan utisak je da je Balašević bio omiljen autor Saleta Verude, gitariste KUD Idiota.

– Jednom u leto devedesetih godina sam spavao kod Saleta Verude, gitariste pank grupe KUD Idioti i, naravno, čim sam ušao u stan, krenuo sam da preturam po pločama. I u seriji ploča „Ramonsa“ i raznih bitnih britanskih i američkih pank bendova bili su svi Balaševićevi albumi. Pitao sam ga: „Sale, jesu li to i ploče tvoje žene malo tu“, a on mi je odrično i potpuno zbunjen mojim pitanjem odgovorio: „To su moje ploče pa, Balašević je jedan od najjačih autora“ – ispričao je Janjatović.

On je pojasnio da način na koji je svoje stvari pravio ovaj kultni pank bend s jedne strane i Balašević s druge i nije toliko neobičan. Naime, kako kaže, „treba znati da je i Sale Veruda sa KUD Idiotima u svojim pesmama imao fabulu, opisivanje lokalnih likova, Pule kao grada, na drugačiji način ali na iste teme kao što je funkcionisao Balašević.

– To je, u stvari, veoma bitno zato što ljudi iz tog opisivanja svog grada prepoznaju svoje situacije bez obzira na to na u kom delu sveta bili. Jer „Pula je dosadna“, kaže Sale Veruda, a Balašević govori o ravnici i o toj nekoj sakrivenoj depresiji koja postoji. Dakle, na neki način su se jedan panker i jedan šansonjer služili sličnim jezikom – zaključuje Petar Janjatović.

On kaže za Danas da je ganut snimcima iz Splita i drugih gradova u regionu i da se pita kako je moguće da u svim tim gradovima ili u delu gradova bivše Jugoslavije ljudi spontano skupljaju pale sveće, ostavljaju cveće, pevaju pesme, a da se to u Beogradu nije desilo.

– Prosto je toliko logično da se ljudi spontano skupe i nađu se ispred Doma sindikata gde se poslednji put Balašević popeo na binu u Beogradu. Svi su onomad izveštavali i stizale su fotografije redova na Trgu i otimanja karata za njegov koncert. Lepo bi bilo da se to desi i u Beogradu. S druge strane danas mi je sa više strana stigla inicijativa da se sutra ujutro na svim mrežama, koliko god to svako od nas može pusti Balaševićeva pesma „Dno dna“, koja nastavlja tu gorku priču o onome što nam se u političkom smislu dešava od Osme sednice do danas – kazao je juče Petar Janjatović za Danas.

I muzičar Zafir Hadžimanov kaže za naš list da je Balašević bio čudo i da je svojim pesmama lečio duše.

– Svaka zemlja, svaki narod bi sanjao da ima takve ljude kao što je Đorđe Balašević. On je jedno izvanredno čudo prirode koje je bilo sposobno da napravi najlepšu hroniku naših dana. Na najlepši mogući način – pevajući duhovito i lekovito. Voleo sam ga strašno. Njegova ćerka Jovana je bila moja ćerka u predstavi „Violinista na krovu“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a njen tata je dolazio da je gleda i to su bili ti neki naši susreti. Bili smo i na jednoj turneji zajedno. Ne mogu ništa drugo nego da kažem nego da je Balašević bio jedno neophodno biće na sceni u muzici i u poeziji. Da ga nije bilo, svi mi bismo bili siromašniji. Iza sebe je ostavio blago, desetine predivnih šansona koje će puno značiti Srbiji i svima nama – poručio je Zafir Hadžimanov.

Nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija, ona koja još postoji 4
Foto: Beta/Dragan Gojić

Pisac i profesor na Filološkom fakultetu Mihajlo Pantić kaže za Danas da je Đorđe Balašević bio neponovljiv i neuporediv ali da i pored ovih odrednica nedostaje nešto što bi ga bolje opisalo, te da to najbolje dokazuje i činjenica da je on i posle svog odlaska kulturna institucija koja traje.

– U dve reči: Đorđe Balašević je, kao i svaki drugi u svemu ostvareni umetnik, neponovljiv i neuporediv. Što ne znači da njegov stvaralački opus nije moguće porediti na ovaj ili onaj način, već nas podseća da su sva poređenja, ma koliko razložna, u ponečem netačna i više od toga – nedovoljna. Već od prvih radova sa punim razlogom prihvaćen i omiljen širom bivše velike zemlje, Balašević svojim odlaskom nastavlja da traje kao svojevrsna kulturna institucija ili, jednostavnije rečeno, kao ona tačka oko koje se mire i okupljaju sve zamislive ovdašnje razlike, a barem u njima ne oskudevamo – kaže Pantić.

Prema njegovoj oceni, Balašević je narodni pesnik a njegova poezija „živo skladište stihova i znakova duha podneblja“.

– Balašević je tokom minulih decenija postao narodni pesnik u boljem značenju te reči, pesnik za sve uzraste i ukuse, neko čije stihove upotrebljavamo u svakidašnjem govoru. Njegova poezija (nikako i nipošto „reči“ za pesme) živo je skladište „znakova duha jednog podneblja“. To „podneblje“ je u međuvremenu ispresecano novim državnim granicama, ali i dalje ostaje jedinstveno, makar u meteorološkom, makar u jezičkom, makar u stvaralačkom smislu na koji se svi odazivaju jer ga osećaju i uzimaju kao nešto „svoje“. Kad kažem „znakovi duha podneblja“, mislim na skup svih onih kulturnih i mentalitetskih specifičnosti iz kojih je ponikao, o kojima je pisao i pevao i koje je na tako inventivan, jedinstven način sabrao u svojim stihovima – kaže Pantić.

Prema njegovim rečima, Balašević se u ovom grubom i bučnom vremenu izdvojio i kao „pesnik sa gitarom“ čiji stihovi uprkos besu, čistom emocijom pronalaze put do srca.

– Ti jezički transponovani i u pesničkoj formi ispoljeni „znaci“ podsećaju nas na još najmanje dve činjenice: Balaševićeve pesme su, možda, prevodive na druge jezike (u šta, međutim, sumnjam), melodija je, uostalom, ista, ma gde da se izvodi, ali njihovo emocionalno polje ostaje u našem trajnom posedu, otprilike onako kako nam je preteklo od novosadskih romantičara. Sve je tu: opšta prihvaćenost, melanholija, čežnja za bivšim danima i ljubavima, humor i satira, ali i ironija, pa i cinizam, praćen onim šeretskim, blagonaklonim, nikad ugaslim osmehom. Najzad, ne treba zaboraviti ni na obnovu drevne veze stihova i muzike, koja traje od osvita vremena, ali koja je u našim danima nekako sklonjena u stranu ili prekrivena preglasnim, do glavobolje monotonim pulsiranjem ritam mašina. Tako ćemo ga nekako pamtiti: kao pesnika sa gitarom u kakofoničnom dobu, čije reči, uprkos buci i besu, nalaze put ravno do srca, i tu, u najsigurnijem trezoru ličnih i opštih emocionalnih dragocenosti, bivaju zauvek sačuvane – zaključuje Mihajlo Pantić.

Legendarni kantautor Đorđe Balašević preminuo je 19. februara od posledica upale pluća na Kliničkom centru Vojvodina. A sahranjen je juče na Gradskom groblju u Novom Sadu u krugu porodice i najbližih, uz zvuke tambure.

close
Nije izgubila Srbija, izgubila je Jugoslavija, ona koja još postoji 5

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.