NIN-ova nagrada biće dodeljena u podne: Ovo su finalisti

NIN-ova nagrada biće dodeljena po 71. put danas u podne.

Da li će to biti roman „Duž oštrog noža leti ptica“ Tanje Stupar Trifunović (Laguna), „Lutam sad mrtav svetom“ Borivoja Gerzića (Rende Books), „NGDL“ Marinka Arsića Ivkova (Niški kulturni centar), ili pak „Limeni lijes za Zaimović Zejnu“ Muharema Bazdulja (Kosmos), biće poznato nakon što NIN-ov žiri, u kojem su Aleksandar Jerkov (predsednik), Mladen Vesković, Adrijana Marčetić, Tamara Mitrović i Vladimir Gvozden, donese odluku.

„Rat se preselio unutra i nastavio da zri u telima ljudi“, piše Tanja Stupar Trifunović u svom romanu „Duž oštrog noža leti ptica“. Stevo Grabovac, poslednji dobitnik NIN-ove nagrade, nazvao je ovaj roman pričom o odrastanju u vremenu koje je pogodno za sve – osim za odrastanje:

„O ženama koje su prebrzo sazrele, suočavajući se sa svojim strahovima i sudbinama. Tu je i vojska, čudna i crna, ali tu je i more, zavodljivo, uvek onako kako zna da bude.“

I pred proglašenje dobitnika, Tanja Stupar Trifunović, čiji je roman, zajedno sa delom Borivoja Gerzića, nedavno bio u finalu izbora za „Beogradskog pobednika“, priznaje za Nova.rs:

– Ono što je dobro u vezi sa nagradama, a posebno NIN-ovom jeste što pojačavaju interesovanje za knjige koje se nađu u užem i najužem izboru. Oko NIN-ove nagrade postoji uvek ta vrsta napetosti, iščekivanja i nečega čak pomalo navijačkog što pobuđuje interesovanje čitalačke publike, a sa druge strane verujem da je piscima ta vrsta tenzije manje prijatna – iskrena je Tanja Stupar Trifunović, koja dodaje:
– Činjenica da se moj roman „Duž oštrog noža leti ptica“ našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i za nagradu „Beogradski pobednik“ me je obradovala jer su to dve najprestižnije književne nagrade za roman na srpskom jeziku, osim toga ono što je veliko ohrabrenje za mene kao autorku pomenutog romana su pozitivna i obimna kritička recepcija i prihvaćenost romana od strane čitalačke publike.

Krik i tišina

„Žene su bivstva s mnogo slojeva i preklopa, sa zakučastim prevojima, zanimljiva za posmatranje, pogotovo pod mikroskopom. Kad se skidaju slojevi luka, ostaje ti samo da plačeš“, beleži Borivoj Gerzić u knjizi „Lutam sad mrtav svetom“. Upravo u toj knjizi, po sudu jedne od prethodnih laureatkinja NIN-ove nagrade Milene Marković, jedan junak peva na večnu radost i večnu muku.
„Roman pomahnitalog jezika i prelivajućeg srca, roman krika i tišine, roman o početku, nepočetku, kraju, nekraju, preplitanju, očaju i ekstazi. Roman o smrti i žudnji, besmislu i nebu, bez straha i laži“, zapisala je Marković.

A autor romana Borivoj Gerzić ističe za Nova.rs da „tekst ove knjige predstavlja najbolji deo njega samog“:

– Glas koji progovara u tekstu na višem je nivou od mene kao osobe, pa pohvale povodom ulaska knjige u finale za nagradu NIN-a vidim kao pohvale ne meni lično nego kao pohvale tom glasu. Moglo bi se čak reći da svakodnevni ja ima malo zajedničkog sa tekstom knjige. Reči i rečenice izašle su nepovratno iz mene i presekle sve veze sa svojim izvorom. Dnevno svetlo ubilo je magiju. Ili još tačnije, reči i rečenice prošle su kroz mene kao kroz provodnik, od tačke A, koja se nalazi možda i van mene, ili u nesvesnom meni, do tačke B – objavljene knjige. Pisac je provodnik. Njegova uloga je u prečišćavanju materijala jer reči iz tačke A pristižu u bujicama, a na piscu je da ih kanališe, obradi, propusti kroz svoje estetsko i idejno rešeto i oblikuje da budu čitljive. Reč je uglavnom o odbacivanju nepotrebnog, o skraćivanju, kao i o preoblikovanju napisanog – priča Gerzić, priznajući da je tekst imao skoro dvostruko više strana u početku nego u finalnom obliku, uz još jednu opasku – da ga je, možda, trebalo još skratiti.

– Uvek mi se sviđala sentenca „manje je više“ jer pisci umeju da preteraju sa rečima, pa su mnogi od nas skribomani, pišu iako nemaju šta da kažu. Tu je ta zvrčka, zauzdati skribomana u sebi, znati kada treba stati, što je najteže. Ovde ne mislim na ispisivanje desetina i desetina stranica, na „razrađivanje ruke“, na traženje one jedne rečenice, „zlatne“ niti od koje će se početi (sve pre toga napisano baca se). To je svakako u redu kao metod – konstatuje pisac.

O knjizi „Lutam sad mrtav svetom“ nema, priznaje Gerzić, ništa da kaže, a kamoli da objasni.

– Pišem knjige tako da je sve u njima sadržano, bar mi se tako čini, i dodatna objašnjenja su nepotrebna. Moje tumačenje značenja i smisla teksta, jednom kada je objavljen, jednako je svakom drugom tumačenju. Pisac je prvo potpuno uronjen u tekst, i ne vidi ništa sem teksta (o njemu misli čak i u snu), a onda, kada tekst preda u štampu, potpuno je van njega i u poziciji kao i svaki drugi čitalac. Ja ponekad uopšte ne mogu da prepoznam svoj tekst, i neretko se pitam ko je to napisao. U jednom trenutku mi se čini da je tekst genijalan, u drugom da je budalaština. Zato više maltene i ne otvaram svoje knjige jednom kad su objavljene – ukazuje Gerzić, dodajući da bi suvislo mogao da govori samo o postupku pisanja, što su spoljni elementi koji malo koga zanimaju.
– Kako pisac piše, zašto piše, kome piše… Prosečnog čitaoca sve te stvari ne zanimaju, kao što ni kupca stana ne zanima postupak nastanka stana, važno je da mu u stanu bude prijatno i komforno. Ako mu je u stanu prijatno i komforno, to je dovoljno. Smatra se da je tako i sa knjigom. Ako se čitalac oseća dobro dok knjigu drži u ruci, pisac je uspeo. Ali to je samo jedna strana čitave stvari. Važnije je i ima dalekosežniji uticaj nešto drugo: da tekst bude nalik onoj Kafkinoj sekiri, za zamrznuto more u nama.

Ulazak knjige u dva literarna finala, za NIN-ovu nagradu i „Beogradskog pobednika“ ipak je, za pisca, iznenađenje, što ovako obrazlaže:

– Da za ovako nestandardno napisanu knjigu – u ovom vremenu – postoji ovakvo interesovanje. Nisam to očekivao. Ne sumnjam, trenutno, u vrednost teksta, ali da to širu publiku može da zanima… ne znam, tu nešto nije u redu. Pre bih rekao da sam ja ono što Britanci nazivaju pisac-za-pisce, za jedan uži krug. Ali nikad se ne zna na šta je sve čitalaštvo spremno. Ne treba potcenjivati njegovu visost čitaoca – zaključuje Borivoj Gerzić.

Trešnje i hleb

„Ja sam valjda jedini čovek na svetu koji voli da jede trešnje sa hlebom. Ostalo mi iz detinjstva. Zato kupim veknu hleba. Bila je malo tvrda, jučerašnja, ali skupa“, ispisano je u knjizi „NGDL“ Marinka Arsić Ivkova, koji, međutim, nije želeo da za Nova.rs priča bilo šta uoči finala NIN-ove nagrade.
Ovaj roman, ocenio je žiri, provokativan je i introspektivan, roman koji čitaoca vodi na putovanje kroz suštinske dileme – da li smo oni koji tragaju ili smo oni koje proganjaju? Savremenost je svojevrsna pozadina neobične priče u kojoj se granice između spoljnog sveta i unutrašnjeg preispitivanja brišu.

Iluzija zavičaja

„Nju neobično nervira svaka ideja da je želja za majčinstvom unapred isprogramirana i da je nekakav instinkt. Tvrdi da je ta zabluda u samom korjenu svake diskriminacije žena“, beleži u romanu „Limeni lijes za Zeimović Zejnu“ Muharem Bazdulj, još jedan književnik koji nije želeo da se izjašnjava pred proglašenje NIN-ovog dobitnika.
Poput proznog kaleidoskopa, uz puno poetske snage, ovaj roman, kako je naveo u obrazloženju žiri, deluje i kao nastavak rekonstrukcije jednog izgubljenog sveta i dodatak katalogu pokušaja da se od njegovih ostataka načini kakva-takva replika, te da se makar u fantaziji i imaginaciji obnovi iluzija zavičaja.