Milena Minja Bogavac Foto: Ivan Božić

Prilično sam sigurna da su ovo pismo primili, jer se Ministarstvo – koliko znam, i dalje nalazi u Vlajkovićevoj 3. Za slučaj da su menjali adresu, skenirano pismo, na memorandumu, s pečatom, potpisom i delovodnim brojem u dokumentaciji Šabačkog pozorišta, poslala sam i elektronskom poštom, na zvaničnu adresu kabineta gospodina Ministra… Odgovor je, međutim, izostao.

Ne ljutim se zbog toga. Prvo, zato što iz proverenih izvora znam da je na ove adrese poslednjih dana stizalo još mnogo pisama slične sadržine, a drugo, zato što sam kao i svaka zainteresovana građanka, primetila da je Ministar ovih dana bio beskrajno zauzet prepiskom i javnom raspravom sa gospođom Ajom Jung.

Budući da je vlasnica privatnog festivala nazvanog Beogradskim festivalom igre, kao i privatnog fakulteta nazvanog školom Nacionalne fondacije za igru – svakako prioritetna ličnost naše kulturne scene, mi iz manje bitnih ustanova čiji su osnivači nekakvi mali gradovi i jedinice lokalne uprave, treba strpljivo da sačekamo na svoj red.

Nije nam ovo socijalizam i samoupravljanje! Zar nismo svesni da je kontinuirana podrška privatnom preduzetništvu ona zdrava grana na kojoj raste nacionalna strategija transformacije kulture kao takozvanog javnog dobra u kreativnu industriju, kao provereno unosan biznis?! Zar nismo svesni da je gospođa Jung pionirka ovih državnih napora i da je u uspeh svog projekta uložila više od nas?… Tu, naravno, mislim na novac, ali i na ono mnogo vrednije: simbolički kapital svog zvučnog imena, kojim je ne tako davno ukrasila listu vladajuće stranke na beogradskim izborima?

Ko smo mi, iz nekog tamo Šapca, kojim vladajuća stranka nije ni zavladala? Šta mi hoćemo i šta se bunimo?! Koje smo to značajno ime iz sveta modernog baleta doveli u Beograd… pa, kad već nismo nijedno, odakle nama uopšte moralno pravo da apliciramo za budžetska sredstva Republike Srbije, i to za finansiranje glavnih aktivnosti našeg Festivala, čiji je program inače sastavljen isključivo od produkcija institucionalnih pozorišta sa teritorije Republike Srbije?

Iz svega navedenog, potpuno je jasno da se Ministar kulture ne može baviti festivalima koji okupljaju državna i gradska pozorišta, u momentu kada jedini privatni festival u zemlji – naša nada, naša uzdanica, naš ogledni primer i uzor u domenu kreativne industrijalizacije, posluje sa tako strašnim finansijskim poteškoćama.

Tako netransparentno, da je i sama vlasnica festivala morala da skrene pažnju javnosti na činjenicu da budžetska sredstva za svoju firmu, dobija „preko veze“, iz nekakvih diskrecionih fondova… Smučilo se ženi da posluje diskretno, kada se već sasvim javno provozala beogradskim metroom i kad je sveukupnoj javnosti objasnila da njena kandidatura na izborima nema nikakve veze s politikom. Razumem Aju Jung. Takvu blamažu treba dobro naplatiti! A razumem i Ministra kulture. On je samo Ministar kulture u Vladi Premijerke Brnabić.

Nije kao da njega neko zaista nešto pita!

Zbog toga ovaj tekst neću slati Ministarstvu kulture.

Neću ga staviti na memorandum Šabačkog pozorišta, niti ga predstaviti kao zvaničan stav institucije u kojoj radim. Ovo je moj privatni tekst, koji se odnosi na pitanja državnih institucija, na mnogo manje intiman način nego što se neki privatni festivali odnose na budžet Republike Srbije.

Objavljujem ovaj tekst u nadi da će ga privatno pročitati upravnici i upravnice pozorišta iz takmičarske selekcije 4. Pozorišnog proleća, a posebno umetnici i umetnice koji su na ovom festivalu nagrađeni. Objavljujem ga, kao vrstu ličnog izvinjenja, onima kojima je Šabačko pozorište ostalo dužno za isplate 70 odsto troškova igranja predstava, odnosno isplate novčanog dela nagrada Pozorišnog proleća.

Drage kolege i drage koleginice iz Narodnog pozorišta u Beogradu, Srpskog narodnog pozorišta, Narodnog pozorišta Sombor, Narodnog pozorišta Niš, Kruševačkog pozorišta, Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Zvezdara teatra, molim vas za strpljenje i razumevanje!

Budući da nijedno od vaših pozorišta nije (sasvim) privatno, a autori vaših predstava, nažalost, nisu zvučna imena svetske plesne scene, Ministarstvo kulture Republike Srbije donelo je odluku da sumu kojom je tradicionalno podržavalo naš festival od osnivanja skreše na pola.

Verujući da je najodgovornije da kod Ministarstva kulture konkurišemo isključivo za sredstva čiji su korisnici institucije kulture Republike Srbije i da će nam ova sredstva biti odobrena, kao svih ranijih godina, 4. Pozorišno proleće smo budžetirali računajući na iznos koji nismo dobili.

Još jedna nevolja sa Pozorišnim prolećem jeste i to što se održava u proleće… godišnje doba kada se priroda budi, grane zelene, ptičice pevaju, a Ministarstvo kulture objavljuje rezultate konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva za tekuću godinu.

Da smo kojim slučajem bili pametni da festival nazovemo Pozorišno leto ili – šta znam, Pozorišna jesen/zima, imali bismo tu privilegiju da program organizujemo sa znanjem o tome s kolikim sredstvima zaista raspolažemo.

Onda bismo, recimo, mogli da skratimo trajanje festivala… izbacimo nekoliko predstava iz selekcije… ukinemo prateće programe, podignemo cene karata, naplatimo kotizaciju polaznicima radionica, ukinemo besplatne novinarske akreditacije, ne odštampamo katalog ili ukinemo žiri i nagrade.

Istina: ne bismo imali dobar Festival, ali ne bismo imali ni probleme… Na kraju krajeva, mogli bismo da odlučimo da uopšte nemamo Festival… Kome još treba Festival, kad nije u Beogradu i kad na njemu nema modernog baleta?!

Ali – ne, mi smo se svesno bacili u rizik da program realizujemo u četvrtom mesecu. Onom mesecu u kome Ministarstvo objavljuje rezultate konkursa za sufinansiranje projekata u tekućoj godini.

Postavlja se jedno logično pitanje. Zašto Ministarstvo kulture objavljuje rezultate godišnjeg konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u četvrtom mesecu one godine u kojoj se projekti realizuju?

Sledi odgovor: zato što se konkurs raspisuje u januaru.

Postavlja se drugo logično pitanje. Zašto se konkurs raspisuje u januaru one godine u kojoj se projekti realizuju, a ne – na primer, u drugoj polovini prethodne godine?

Odgovor nije poznat.

Možda se krije u poslovičnoj spontanosti našeg naroda. Mi ne volimo da planiramo unapred i, uostalom, ko bi normalan u 2018. još mogao da smisli da će u 2019. godini praviti festival?!… Pa, dajte molim vas! Nismo Japanci!

Opšte je poznato da godina počinje u januaru, koji je i tako slab mesec u pozorišnom životu. Pola meseca ode na praznike. Sledi februar, to je kratak mesec, on se ni ne računa… zatim mart, kada komisija najzad počinje da veća i evo ga… još malo… spremite se… još malo, još malo, još malo i… imamo probleme sa sajtom… molim vas, sačekajte još samo m, a, l, ooooooh… Opa! Evo ga!!! Tu je i druga polovina aprila i evo ih rezultati!

Čestitamo!!!

To je tek trećina tekuće godine! Za pozorišne projekte ostaje još punih osam meseci… šta kažete? Pozorišna sezona se završava u junu i počinje u oktobru?!… Pa, dobro, ostaje vam ceo maj… oktobar, novembar, decembar. Puna četiri meseca za realizaciju pozorišnih projekata finansiranih i sufinansiranih od strane Ministarstva kulture!

Šta biste hteli? Kulturu cele godine?! E, pa to kad budete imali svoja privatna pozorišta i festivale… Do tada, ćao! Tišina tamo! A ovima iz Šapca posebno poručite da ako hoće pomoć od države, prvo glasaju za stranku čiji je vlasnik… čuj ti mene: predsednik, ujedno i predsednik svih građana, da ne kažem vlasnik države.

I dobro… na kraju, postavlja se i treće pitanje. Šta ćemo sad da radimo kada nam fali ceo milion da zatvorimo finansijsku konstrukciju festivala?

To nije moje privatno pitanje. To je pitanje Šabačkog pozorišta.

Ono što ipak mogu sasvim privatno da vam poručim jeste da je Šabac – grad u kome poslednjih meseci živim i radim, ozbiljan grad, sa vrlo ozbiljnim odnosom prema kulturi. Uverena sam da Šabačko pozorište neće biti zatvoreno zbog dugovanja, mada je izvesno da je odluka Ministarstva dovela u pitanje redovnu produkciju ove institucije.

Kao radnica u kulturi, ali na prvom mestu kao pozorišna autorka koja skoro dve decenije radi na nezavisnoj sceni, odlično znam kako izgleda praviti pozorište bez ikakve sistemske podrške, a često i bez ikakvih sredstava. Ovde, na sreću, to nije slučaj i s velikim olakšanjem, u ime Šabačkog pozorišta, potpisaću Ugovor sa Ministarstvom, na onu sumu koju su nam odobrili.

Jedino što od Ministarstva još očekujem jeste da s vremena na vreme provere svoje poštansko sanduče i napišu, makar i kurtoazan, odgovor na ljubazno i zvanično pismo koje im je uputilo Šabačko pozorište. U tom pismu molimo za obrazloženje odluke kojom je ovogodišnje Pozorišno proleće ocenjeno kao duplo manje značajna manifestacija nego svih prethodnih godina. Navodimo da je ovogodišnji Festival bio posećeniji i sadržajniji nego ikad u svojoj istoriji, ali da nam ni znatno uvećana sredstva od prodatih karata nisu dovoljna da isplatimo glavne aktivnosti i nagrade.

Ukoliko odgovor izostane, nastaviću da mislim da smo kažnjeni: 1) zato što smo iz Šapca; 2) zato što smo iz Šapca i 3) zato što smo iz Šapca.

Teorija o tome da nismo privatan festival i da ne radimo dovoljno na popularizaciji modernog baleta jeste zabavna, ali je i naivna. Ona implicira da živimo u državi sa strategijom razvoja kulture, sa doslednom (makar i pogrešnom) kulturnom politikom i jasnim planom u kom pravcu treba da se razvijamo.

Mi, nažalost, živimo u carstvu spontanosti, mrzimo planiranje i svaki vid političnosti. Ovde se i na izborima kandidujemo tvrdeći da to nema nikakve veze s politikom… kupujemo karte za metro koji ne postoji i polugrlimo evropske vrednosti, polugrlimo Rusiju i Kinu, dok drugom rukom izvlačimo novac iz džepova svojih građana za diskrecione fondove republičkih ministarstava.

Autorka je dramska spisateljica, trenutno direktorka Šabačkog pozorišta

Povezani tekstovi