Ja to nemam nigde zapisano. Nema toga nigde u nekoj ostavštini. Voleo bih da mogu da se prisetim toga, ali ne mogu. To nije moguće. Ja sam se bavio nečim što je jako efemerno i, naravno, shvatio da sam i ja neki efermerac i tako se ponašam – kaže za Danas Dejan Mijač, jedan do najznačajnijih srpskih savremenih reditelja povodom monografije koju je o njegovim „Novosadskim i (drugim godinama)“ uradila pozorišni kritičar Darinka Nikolić. Knjiga je predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.

To je prva, Mijač smatra da će biti i jedina, monografija o njegovom umetničkom radu. Izdavač knjige je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, u kome je dugo godina bio angažovan i na čijoj je sceni režirao predstave koje su bile prekretnica u srpskom teatru. Iako je početna ideja bila da ova monografija „prvenstveno osvetli Mijačev dugogodišnji stalni angažman u SNP, Darinka Nikolić je u razgovorima sa rediteljem obuhvatila i predstave nastale pre i posle njegovog ‘novosadskog perioda’ – u JDP-u, Ateljeu 212, Somborskom narodnom pozorištu…, čime je praktično zaokružila pogled na celokupnu karijeru ovog izuzetno plodnog i za naš teatar tako važnog stvaraoca“, kažu u SNP-u.

Posebna pažnja u monografiji, a i na njenom predstavljanju u NBS, gde su govorili urednik izdanja Aleksandar Milosavljević, bivši upravnik JDP glumac Branko Cvejić, Darinka Nikolić i Dejan Mijač, posvećena je predstavama „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića, koja se smatra „prekretničkom po rediteljskom ‘čitanju’ ovog komediografa“ i kultnoj „Golubnjači“ Jovana Radulovića, koja je zbog političkog potresa koji je izazvala „skinuta“ sa repertoara SNP i scenski život nastavila u beogradskom SKC-u.

Kako se čulo na promociji, Mijač je „patrijarh srpske režije“, a monografija o njemu, urađena po „mustri“ i ravna knjigama kakve je nekad radio Feliks Pašić, „pomoći će mladim autorima da više saznaju ne samo o gromadi Dejanu Mijaču, nego i vremenu u kojem je stvarao“. Pored Mijačevih sećanja, intervjua i ličnog osvrta na predstave koje je režirao u SNP, monografija sadrži i kritike komada koje je radio na scenama u Beogradu, Somboru i Budvi, kao i zapise umetnika koju su sa njim sarađivali: Mire Banjac, Renate Ulmanski, Jasne Đuričić, Voje Brajovića, Jovana Ćirilova, Miodraga Tabačkog….

Dejan Mijač (1934, Bijeljina) posle studija na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, umetničku karijeru započeo je stalnim angažmanom u Narodnom pozorištu u Tuzli, iz koje odlazi u SNP. Tu postaje deo umetničkog tima koji je kreirao repertoarski profil ovog teatra u njegovom „zlatnom“ periodu. On se u SNP vraćao i docnije – sa režijom Šekspirove „Mere za meru“, koja se smatra jednom od najznačajnijih predstava druge polovine devedesetih i „Zojkinim stanom“ Mihaila Bulgakova, što je bila njegova pretposlednja predstava. Iz aktivnog pozorišnog života definitivno se povukao 2011, režijom Čehovljevog „Višnjika“ u koprodukciji JDP i Grad teatra Budva.