O piscu koji se najviše menjao

Reč je o naučnoj studiji o postmodernim romanima Milisava Savića. O ovom značajno teoretsko-književnom delu govorili su Sava Damjanov i Milisav Savić.

– Ovo je dobra knjiga o dobrom piscu! Pri tom, čitljiva na gotovo beletristički način, što je retko kada je reč o književnokritičkoj i teorijskoj literaturi. Najzad, interpretacije četiri romana koje je autorka odabrala i po sopstvenom vrednosnom i prema opšteprihvaćenom poetičkom kriterijumu (postmoderna!) suvereno postavljaju Savićevu prozu u kodove koji je su istinski njeni. Može se reći da će „Knjige za LJudmilu“ predstavljati i već predstavlja mnogo više od još jedne „recke“ u bogatoj bibliografiji radova o ovom prozaisti – rekao je Sava Damjanov za Danas.

Pitali smo autorku zbog čega je odlučila da piše o delu jednog od najznačajnijih savremenih srpskih književnika.

– Književna kritika je saglasna u jednom: Milisav Savić je pisac koji se najviše menjao u autorskom postupku. NJegovo prvo književno delo, zbirka pripovedaka „Bugarska baraka“, koja je opisala i u priči sačuvala Rašku iz šezdesetih, pisana je u maniru stvarnosne, dakle, faktografske proze. U romanu „La Sans Pareille“, objavljenom 2015, prepoznaje se izrazit postmodernistički postupak. Sem toga, Savić se okušao u različitim formama: piše pripovetke, romane, eseje, putopise, multižanrovsku prozu. Predmet moga interesovanja jednako je i transformacija Savićeve poetike, koliko i njegovi postmoderni romani – kaže za Danas Ana Stišović Milovanović, profesorka, književna kritičarka i teoretičarka.

Prema njenim rečima, „u sublimnoj analizi Savićevih postmodernih romanesknih postupaka, kao uspela paradigma se mogu uzeti četiri romana: ‘Ćup komitskog vojvode’ (1990), ‘Hleb i strah’ (1991), ‘Ožiljci tišine’ (1996) i ‘La sans Pareille’ (2015). U sva četiri romana percepira se jasna i čvrsta intencija autora, da se strukturiranje podvede pod znak igre, ili da postane njen signum. Poigravanja žanrom ili narativom, otvorenost dela, nedovršenost priče kao dokaz rađanja ‘čitaoca-sastvaraoca’, entropija i hijazam, intertekstualne veze, mešanje dijegetičkog i mimetičkog; sve su to alatke pisca, koji je naumio da do kraja dovede transformaciju svog dela. U tumačenju ovih i drugih Savićevih dela, dobrodošlo je posegnuti za multižanrovskim knjigama ‘Fusnota’, ‘LJubavna pisma i druge lekcije’, ‘Mali glosar kreativnog pisanja’, u kojima se autopoetički principi dosledno ekspliciraju, te tumaču postaju neophodna alatka u analizi. Savić se u ovim romanima bavi istorijskim, mitskim, autobiografskim, filozofskim, antropološkim temama, jednako podsećajući da ‘književnost nije odgovor, već pitanje, nije izvesnost, već sumnja, nije poruka, već zagonetka'“.