O prihvatanju identiteta

Priča iz Ferentarija“ Ivane Mladenović, rediteljke iz Srbije koja svoj filmski put gradi u Rumuniji. Ona je do sada snimila nekoliko kratkih dokumentarnih filmova, a njen dugometražni dokumentarac „Isključi svetlo“ bio je prikazan pre nekoliko godina na FAF-u. Njeno novo ostvarenje (inače, prva koprodukcija između Rumunije i Srbije) koje je svetsku premijeru imalo u Torontu u selekciji Otkrića, gde se prikazuju ostvarenja koja predstavljaju po oceni selektora „budućnosti svetske kinematografije“, da bi se zatim našlo i u takmičarskog programa festivala u San Sebastijanu, govori o antropologu Adiju, koji se seli u Ferentari, najsiromašniji kraj Bukurešta, kako bi napisao doktorat o manele muzici, pop muzici tamošnje romske zajednice. Tamo upoznaje Alberta, Roma i bivšeg osuđenika, s kojim ubrzo započinje ljubavnu vezu.

„Ovaj film se donekle naslanja na moj dokumentarac ‘Isključi svetlo’, koji se bavio zatvorenicima. Tema marginalizovanih ljudi je nešto što me zanima“, kaže u razgovoru za Danas Ivana Mladenović.

Kako objašnjava, film „Vojnici. Priča iz Ferentarija“ nastao je po knjizi koja je bila bestseler u Rumuniji. „Nisam verovala da bi neko producirao taj film, prvo u Rumuniji, a zatim ni u Srbiji. Ali se ispostavilo da nije tako. Mislim da je išlo jako lako kada sam tražila producente. Ljudi su bili otvoreniji nego što sam očekivala. U Rumuniji im je bilo jako važno to što je film zasnovan na knjizi koja je bila toliko poznata i koja je imala dobre kritike. To je bio taj prvi bitan korak“, kaže rediteljka.

Ipak, potraga za glumcima nije išla tako lako. Na kraju se dogodilo da je pisac romana „Vojnici. Priča iz Ferentarija“ igrao glavnu ulogu. Tako je Adrian Šiop, igrajući samoga sebe, i glavni lik filma (knjigu je napisao po istinitom događaju), i pisac scenarija i glavni glumac.

„Nije mi oduvek bila ideja da u filmu igraju samo naturščici. Znala sam da će tako biti za romske likove zato što su romski umetnici u Rumuniji jako obrazovani, a ja sam htela da predstavim surovi svet, koji živi na margini. Ali sam mislila da će Rumune igrati glumci. Međutim, što sam više radila, to se menjalo. Mnogo ljudi me je odbilo za uloge Adija i Alberta, ali i za neke druge za koje nisam mogla da verujem, jer nisu mogli da se poistovete sa filmom. Organizovali smo kastinge, ali ljude koji su igrali na filmu bukvalno sam našla na ulici tražeći svoje likove“, ističe Mladenović.

Adrian Šiop je, inače, kako kaže, jako poznat pisac u Rumuniji, a ovo je njegova lična priča o životu sa Albertom. Ona je razmišljala o tome da i pravi Alberto igra sebe u filmu, ali se ipak odlučila za Vasila Pavela, čoveka koji radi kao obezbeđenje u jednoj fabrici.

„Njega nisam mnogo ubeđivala. On je prvo došao sa nekim drugim likom i preporučio mi ga je za ulogu. Kazao mi je da je on bio u zatvoru i da sve to razume. Mislio je da će na njemu da zaradi pare. Ali ja sam htela njega. I sve je polako počelo. Sarađivao je sa par stvarno poznatih glumaca koji na kraju nisu igrali Adija… NJega je sve to fasciniralo. On ima toliko talenta da i dalje može da nastavi da se bavi glumom“, objašnjava Ivana Mladenović, dodajući da film ima dokumentaristički stil, ali da su se prilikom snimanja ipak držali scenarija.

Ipak, svi kadrovi iz Ferentarija su autentični. „Taj kvart je samo deset minuta udaljen od centra Bukurešta. Danas su ljudi tog dela grada svesniji. Malo se i sređuje. U jednom trenutku to je bila samo tuga. Niko nije uspeo to da reši. Ima dosta nevladinih organizacija koje rade tamo, otvorili su škole… ali ništa se mnogo ne menja“, priča Ivana, koja je i sama sarađivala sa tim organizacijama kako bi što bolje upoznala ceo kraj. U filmu postoji jedna scena gde vidimo jednu Japanku kojoj lokalno stanovništvo kaže da je došla tu da zarađuje na njihovom siromaštvu.

„To se meni desilo dok sam radila sa NVO, zato sam to i stavila u film. Tamo svi dolaze da slikaju i da pokažu kakvo je to siromaštvo, ali niko ništa realno nije uradio. Nadam se da će se nešto desiti nakon ovog filma“, priča rediteljka, koja zvaničnu premijeru u Rumuniji tek čeka, budući da će film tamo biti prikazan 2. februara.

Važan deo filma zauzima romska muzika – popularne manele. „To je romski pop, koji je jako popularan u Rumuniji. Devedesetih godina ja ne znam ko to nije slušao tamo. Uglavnom je izvode Romi, a slušaju je svi, ali se prave da ne slušaju. To se ne može čuti na radio-stanicama, samo na internetu i posebnim restoranima kojih ima svuda u zemlji. I naravno, taksisti to slušaju. U Rumuniji se ponašaju kao da svi živimo u Francuskoj. To je nadrealno. Ne mogu da shvatim kada ljudi govore ‘Mrzim Cigane’ ili ‘Mrzim manele’. Kako možeš da mrziš nešto što prikazuje tvoje društvo?! Problem je negde drugde, a ne u muzici“, priča Ivana i dodaje da joj ta šizofrenija nije jasna, te da će se prihvatanjem identiteta i ubuduće baviti. Kako kaže, te teme bi je zanimale da radi i u Srbiji.

I ona sama nosi se sopstvenim pitanjem identiteta. „Pitaju me često kada gostujem na festivalima jesam li ja Srpkinja ili Rumunka. Ja imam srpski pasoš. Nemam rumunski. Ali tamo živim već 13 godina“, objašnjava rediteljka.

Na pitanje kako je počela da gradi filmsku karijeru u Rumuniji, objašnjava da je tokom studija na Pravnom fakultetu u Beogradu više puta pokušala da upiše FDU. „To se nije desilo. Shvatila sam da bi bilo potpuno glupo da probam i dalje. Odlučila sam da odem u Rumuniji. Kladovo je ipak na pola puta – pet sati mi treba i do Bukurešta i do Beograda. Otišla sam da vidim kako je tamo na nedelju dana i upisala fakultet i tamo ostala. Ne znam šta će se dalje dešavati. Samo znam da želim da sarađujem sa istim producentima sa rumunske i srpske strane. Drago mi je što je tako, jer nekako imam dve zemlje“, objašnjava Mladenović, koja je na ovom filmu sarađivala sa producentkinjom Jelenom Mitrović. Ona dodaje da će njen sledeći film biti sniman u Londonu, te da će govoriti o migrantima. „I biće tu što Srba, što Albanaca, što Rumuna, što Roma… Tamo su svi oni isti – Balkanci. Tako da se sledeći put bavim nečim mnogo ličnijim nego do sada“, zaključuje autorka.

Glumica

Ivanu Mladenović publika Festivala autorskog filma zna i kao glumicu iz filma „Srce s ožiljcima“ Radu Žude gde igra Zagorku iz Jagodine.

„Imala sam pauzu dok sam čekala sredstva za ovaj film. Reditelj Radu Žude me je pitao da li želim da igram u njegovom filmu. Prihvatila sam jer je trebalo i ja da radim sa naturščicima, pa sam htela da vidim kako on to radi. Moram priznati da je dosta uticao na mene“, dodaje rediteljka.

Bez rediteljki u Rumuniji

Govoreći o rumunskom novom talasu, Ivana Mladenović ističe da su svi autori i njihovi filmovi za nju potpuno različiti. „Ja stvarno ne vidim nikakvu sličnost. Meni su svi različiti. I Munđiju je različit od Žudea i Žude je različit od Porumboja. Mene lično Žuda najviše fascinira od svih njih. Njegov poslednji film je sav iz fotografija. To je nešto najgenijalnije što sam videla“, kaže Mladenović. Na pitanje kako komentariše to što među tim imenima nema žena, ona kaže da trenutno postoji jedan rediteljka u Rumuniji Adina Filentipijeva, čije će film uskoro biti prikazan na nekom od važnih svetskih festivala. „Žene su se uglavnom okrenule dokumentarnim ostvarenjima, a muškarci igranim. Ja sam napravila neku mešavinu ta dva žanra“, dodaje Mladenović.