Odlazak Lidije Pilipenko, jedne od zvezda posleratne srpske baletske scene

Vest o njenom odlasku saopštilo je Narodno pozorište u Beogradu, na čijoj je sceni provela svoj ceo umetnički život balerine, koreografa i pedagoga.

Datum i vreme njene sahrane i komemoracije biće naknadno objavljeni, a među prvima telegram saučešća njenoj porodici, poštovaocima i NP uputio je ministar za kulturu i informisanje Vladan Vukosavljević ističući da je „bogata karijera Lidije Pilipenko u zemlji i u inostranstvu trajno svedočanstvo o snazi jednog talenta i temeljnoj životnoj posvećenosti baletskoj umetnosti, publici i obrazovanju mladih naraštaja i ljubitelja baleta“.

„Lidija Pilipenko ispisala je stranice svog života snažnim i ubedljivim umetničkim rukopisom i otplesala je na vrhovima prstiju u prostore našeg trajnog sećanja“, poručio je Vukosavljević.

Ona sama, kao umetnik u neprekidnom istraživanju, koji je pomerao granice igračkih žanrova, smatrala je da je „čovekovo telo stalna inspiracija“.

– Ljudsko telo, koje mi svi nosimo, do te mere je bogato, do te mere govori kako da jednim stavom, a milijarda ih ima, možeš zapravo da braniš jednu određenu istinu kroz celu predstavu, a možda i samo jedan detalj o ljubavi, svađi, nesreći… To ne mora da bude reč, nego telo. Ono je bogato i ono pruža mogućnost da putem baleta, baletske umetnosti, ispričate ozbiljne teme i da ih postavite upravo kao što sam postavila „Onjegina“ ili ranije „Samsona i Dalilu“, pa Malera, „Damu s kamelijama“… – rekla je Lidija Pilipenko u intervjuu za naš list krajem 2017, kad je kao libretista, reditelj i koreograf na sceni NP postavila i prvo domaće izvođenje celovečernjeg baleta „Onjegin“ na muziku Petra Iljiča Čajkovskog.

Rođena je u Lapovu 8. februara 1938. godine. Igračku karijeru započela kao učenica Baletske škole „Lujo Davičo“, a 1965. kao stipendista Britanskog saveta bila je na specijalizaciji kod čuvene Ninet de Valoa u Londonu.

Ulogama u najznačajnijim baletskim naslovima, predstavljala je bivšu SFR Jugoslaviju na mnogim scenama širom sveta – od Atine do Tokija.

U matičnom NP nosila je repertoar igrajući u klasičnim baletima, a posebno su upamćene njene uloge u „Čudesnom mandarinu“ Bele Bartoka i domaćem baletu „Darinkin dar“ na muziku Zorana Hristića.

Po završetku igračke karijere posvetila se koreografskom radu. Već njenu prvu koreografiju – „Banović Strahinju na muziku Zorana Erića baletski kritičari ocenili su kao „umeće zrelog koreografa“, dok je njeno ostvarenje baleta „Jelisaveta“ Rajka Maksimovića 1986. tumaču naslovne uloge Ivanki Lukateli donelo Oktobarsku nagradu grada Beograda.

Usledili su „Večiti mladoženja“ i „Izbiračica“ Zorana Mulića, „Samson i Dalila“, „Vaskrsenje“, „Dama s kamelijama“… Osim što je posebnu inspiraciju nalazila u delima domaćih kompozitora, veoma je bio značajan i njen rad na libretima, na kojima je sarađivala sa plejadom najznačajnijih domaćih kompozitora i reditelja.

Ništa manje nije bio važan i njen koreografski angažman u pozorišnim predstavama, posebno u mjuziklima, koji je predstavljao prekretnicu u ovom žanru u Srbiji.

Pozorišni kritičari smatraju da posle predstave „Priča o konju“, u Pozorištu na Terazijama, u kojoj je sarađivala sa Miroslavom Belovićem i Vojkanom Borisavljevićem, „mjuzikl više nije bio isti – postao je igrački bogat, ispunjen i osmišljen sa profesionalnim pokretima“.

Igrala je i u filmovima „Kako su se voleli Romeo i Julija?“, „Zvižduk u osam“ i „Formula 1“. Bila je direktor Baleta NP u Beogradu u dva mandata, laureat Nagrade za životno delo (2001) i Nagrade „Dimitrije Parlić“ (2004), koje dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije, kao i Nacionalnog priznanja za sveukupni doprinos kulturi Srbije….

– Moje pravilo u životu uvek je bilo da postoji redosled kako da se uopšte bavite delom koje hoćete da stavite na scenu. Iza toga ide analiza šta ja to vidim u toj knjizi ili odabranom tekstu, pa kad imam tekst i razlog u sebi zbog kog sam našla neki put, na red dolazi kompozitor. On vas ili nosi ili vas na neki način drži u svojoj, kako bih rekla, kompozitorskoj viziji. To sve treba staviti na papir, ali pre svega u svoju glavu. To je moj put. Ja sam uvek tako radila. Trebalo mi je vremena, trošenja i ogromne ljubavi. Priznajem: Ja volim koreografiju. Bila sam primabalerina, naigrala sam se i mogla sam još da igram, jer sam još bila mlada, ali imala sam sreću da me je u jednu drugu mogućnost karijere poveo Dimitrije Parlić – govorila je Lidija Pilipenko.

Za sebe je tvrdila da je „ličnost koja traži da nacija, ljudi, narod znaju šta je kultura i da imaju koliko-toliko davanja sebe u odnosu na slikarstvo, čitanje, pisanje…, što je ljudsko bogatstvo bez obzira na izabrani poziv“.

Privatni život zadržala je za sebe. Jedini izuzetak bila je porodična tragedija, kad je u aprilu 2019. preminuo jedan od dvojice njenih sinova – glumac Igor Pervić, iz braka sa publicistom, književnim i pozorišnim kritičarem Muharemom Pervićem.