Opera „Manon Lesko“ na Velikoj sceni Narodnog pozorišta 1Foto: Zeljko Jovanovic

Kakva opera! Velika scena Narodnog pozorišta preobratila se u svetsku pozornicu muzičkih čudesa. Fine linije, raskoš, puderi, pa onda – nasuprot luksuznom životarenju bez ljubavi – materijalna beda čistog srca, koja sledi onu svoju verolomnu izabranicu svuda preko zemljinog šara, ne mareći za udobnost i ne štedeći sebe, te fascinantna geografija pride – pravi put oko sveta za ciglo tri sata, ukratko. 

Preko pola veka neprisustva Pučinijeve „Manon Lesko“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, nadoknađeno je bez sumnje ovde i te kako ambicioznim poduhvatom – u zajedničkoj produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum – u kojem su osim naših veoma probranih solista, hora i orkestra, zdušno učestvovali italijanski maestri: dirigent Stefano Romani svojim poletnim i strastvenim nadahnućem; reditelj Pjer Frančesko Maestrini onim nizom životnih prizora, koji kao da potiču sa slika starih majstora što su odjednom progovorile; do tančina osmišljena i detaljima obilata scena iz vizije Alfreda Troizija, u alternaciji sa video projekcijama starinskih mapa, prirode i slika u otmenom zlatnom ramu; naposletku, gizdavi kostimi što ih je osmislio Luka Dal Alpi i sami svedoče o rafiniranosti ove postavke za sebe – jer konac zaista delo krasi, u doslovnom značenju reči ’konac’. I, tu uopšte nije kraj.

Orkestar Narodnog pozorišta požrtvovano je držao puls čitave ove upečatljive operske građevine. Ponešto još doduše gromoglasan u prvom činu, veoma brzo osetio je onu finu dozu ravnoteže sa događajima na sceni. Kovitlaci i odmah zatim krhka osetljivost radnje smenjivali su se vešto u zvuku – kako je vreme odmicalo, instrumentalna snaga muzike bivala je sve koloritnija i emocionalno suptilnija, sa valjano odabranim intenzitetom. Od ovako dobrog muzičkog protoka umnogome je zavisila bodra pokretljivost celokupnog „Manon Lesko“ kompleksa.

Ali, ova postavka slavnog Pučinija oslonIla se najvećma na pevače sjajne kreativne izazvanosti. Nije bilo, rečju, male i velike uloge ovom prilikom. Bljesnuli su tako Nataša Rašić kao delikatni Muzičar i veoma primetljiv Siniša Radin u čak tri role (student Edmondo, Učitelj igranja, Fenjerdžija). Dragoljub Bajić uneo je pak specijalan ton svojim tumačenjem Rizničara de Ravoara – tananom scenskom igrom i sadržajnošću izražavanja. I Milan Obradović, Mihailo Šljivić te Luka Pređa imali su svoje zapažene trenutke koji na značajan način svetlucaju u ukupnoj slici. No, Nebojša Babić u liku Manoninog brata Leska suvereno je koračao ovim operskim predelom, noseći svoju ulogu na plećima dostojantveno, sa stasitim teatarskim rizikom i autentičnim raspoloženjem u glasu. Janko Sinadinović kao Vitez de Grije, ponovo je po ko zna koji put iskazao svoju iskrenu umetničku srčanost – njegov junak u završnim scenama mami suze, pred vama je odista živi heroj koji čestito nosi svoju sudbinu i sva priključenija iste. Napokon, na vrhu ove piramide složenih karaktera, tu je Jasmina Trumbetaš Petrović u naslovnoj ulozi. Njena Manon senzualna je sa merom, skladno učestvujući u zamahu dramskih preobražaja unutar i oko sebe. Ovu izuzetno zahtevnu rolu, Trumbetaš Petrović iznela je sa zavidnim elanom, darujući nas svojim glasom kadrim da se vine do pravog podviga. Njena spremnost da se prepusti zanosu igre na pozornici, svejedno koncentrisano održavajući angažovanu auru svoje interpretracije u punoj snazi sve vreme – istinski imponuje sred ovako dinamične produkcije. Trumbetaš Petrović nesumnjivo poseduje format da iznese lik Manon Lesko, naročito kada je ovako optočena uverljivim doprinosima svakog učesnika u predstavi.

Pučinijevo delo podučava nas večnim sukobima ljubavi i savesti, kreposti nemaštine spram lagodnog uživanja u izobilju i bezbrižnosti blagostanja uopšte. Gde tu stvarno počinje i završava se siromaštvo, pitate se vi: na pragu otmenog dvorca u kojem si izdržavani rob, ili na izlasku iz srećne male ljubavi u oskudici. Manon je na kraju ipak izabrala ljubav – premda kobno posegnuvši za žuđenim blagom u momentu takve odluke – i kažnjena je. Kakva strašna pouka! Laž se u osećanjima nagrađuje udobnošću, a povratak voljenom biću – makar i uz počinjene greške – nemogućnošću iskupljenja. Beogradska „Manon Lesko“ zaista je uspela da u nama probudi nerv koji poput Gajgerovog brojača ne prestaje da ispituje ovu dilemu. U bespoštednosti kapitalizma svi su na gubitku, ako se ljudskost uopšte više računa u neki duhovni imetak.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.