Praizvođenje „Makbeta“ je bilo 14. marta 1847. u Teatro della Pergola u Firenci. Budući da ju je publika indignirano primila, Verdi se 18 godina docnije predstavio jednom revidiranom verzijom u Parizu. U najlepšim tonovima otkrivaju nam Makbet i njegova ledi svoje strasti i užasna osećanja. Iza te lepote zjapi bezdan bezosećajnosti koji Verdi otkriva kroz jednu od najkrvoločnijih drama svetske književnosti. Dosegnuti moć i očuvati je ono je što Makbeta i njegovu ledi motiviše za ubistva, jedno za drugim. Apsolutnost te potrebe uliva rešenost za radikalnošću, koja je dotad u operi bila sasvim nepoznata. „Siže opere nije ni politički, ni religiozan: on je fantastičan“, pisao je Verdi čitajući Šekspira u romantičnom maniru.

Kod Šekspira je ova drama, za razliku od miracle plays/mystery plays, koncipirana kao morality plays (personifikovane vrline i mane se ukrštaju u duši čoveka). Lepota Verdijeve kompozicije i eksplozivnost afektivnog pevanja čine ovu produkciju, koja je već ravnu deceniju na repertoaru ove internacionalno renomirane operske kuće, jednim izvanrednim uspehom minhenskog nacionalnog teatra.

Gonjen apsolutnom verom, kao furijama, u proročanstvo i postojano pritiskan svojom vlastoljubljem opijenom ženom, stupa Makbet u prirodni tok zbivanja: on ubija svog kralja, da bi sam stupio na presto. NJegovoj volji za moć sad više nema konca ni kraja, te se bina preobražava u monumentalno polje pokolja. Apokaliptički scenario i infernalni tableau vidi Martij Kušej kao izraz užasnih strasti Makbeta i njegove demonske ledi. Ledi Makbet je kod Verdija aktivna saučesnica u dramskom zbivanju, kod Šekspira je ona figura koja iz pozadine, prividno pasivno, vuče konce. NJena seksualnost je najpre recipročna dopuna Makbetove. NJegova skrupuloznost, strah i slabost muškosti će ubrzo krvoločnim ubistvima postati ublaženje žudnje i strasti, sigurnosti i mira i iluzija apsolutne moći. Ovaj topos problematične muškosti je kod Verdija još izraženiji no kod Šekspira. Ulogu ledi Makbet je moćno, čini nam se na momente preglasno pevala mecosopranistkinja Ana Smirnova iz Moskve. Ova uloga je, neka bude en passant istaknuto, jedna od najsloženijih uloga u celokupnom Verdijevom opusu, a čini se i celokupnom operskom repertoaru. Verdi ulogom Ledi Makbet nije želeo purističko, lepo pevanje, već snažnu, poentiranu izražajnost i psihološki portret slomljene žene, „hrapavog, prigušenog i ruiniranog glasa“. Ovaj veristički zahtev čini se danas ne sledi ni jedna značajna mecosopranistkinja. Na ovom mestu bismo rado podsetili na izuzetnu interpretaciju ove uloge naše mlade dive Sanje Radišić u Ahenu, koja će za jednu nedelju biti premijerno izvedena u Kotbusu.

Ulogu Makbeta peva Sajmon Kinlisajd iz Engleske. Valja istaći i vrlo kultivisani izraz Roberta Taljijavinija u ulozi Benka i najboljeg na sceni, tenora Jozefa Kaleju u ulozi Makdafa, koji je dobio nekoliko aplauza na otvorenoj sceni. Izuzme li se scena na početku četvrtog čina u kome trojica članova hora vise nagi i obliveni krvlju sa tavanice i još neke degutantne opscene aluzije, reč je o vrlo uspeloj inscenaciji tamnih, bizarnih boja. Ova inscenacija je uspešna zahvaljujući i inventivnoj scenografiji Martina Cetgrubera i kostimografiji Vernera Frica. Ona je i paradni primer kako opera, i kao „fantastični žanr“, može originalno da predstavi jednu od najpoznatijih drama u svetskoj književnosti.