Foto: Piroshki Photography „U današnjici se uvek oseća jučerašnjica. Nekad je ona uzor, nekada ostavlja odlučujući pečat, nekada je samo bledo sećanje.
Ponekad je sadašnjica čak samo puko ponavljanje ili nova definicija prošlosti“, navodi se između ostalog u pozivu za izložbu fotografija „Past is Now“ – „Prošlost je sada“, koja se do 10. decembra može pogledati u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda. Na izložbi učestvuje oko 20 umetnika iz regiona ex YU i drugih evropskih zemalja među čijim imenima stoji čak i Josip Broz Tito sa „selfijem“ iz 1961. godine sa Briona, autoportretom iz kolekcije Muzeja Jugoslavije.
Izložba se zasniva na dokumentarističkom pristupu, a tema Prošlost je sada, po kojoj je, podsetimo, nazvan i 48. BITEF obrađuje se iz različitih perspektiva a pre svega se bavi pozicijom status quo i potencijalom koji jučerašnjica ima u današnjici. O tome koji su rezultati različitih postupaka koji su učesnici izložbe primenili za svoje radove razgovarali smo s kustostkinjom Sofijom Grajf.
*Neke od lomnih tačaka koncepta izložbe su radovi umetnika u kojima se oni osvrću na 25 godina od ujedinjenja Nemačke i 20 od Dejtonskog sporazuma. Na koji način?
– Zapitali smo se koliko su još uvek – nakon 20, odnosno 25 godina mira – prisutna iskustva poput ratova, podela i odvajanja. Zanimalo nas je i to koliko takva iskustva utiču na aktuelne odnose. Šta se događa s ljudima i u njima kada se jedna zemlja razjedini ili kada se dve zemlje ujedine? Gde pripadamo onda kada zemlja u kojoj smo rođeni prestane da postoji? Želja nam, međutim, nije bila da prikažemo to kako bivša Jugoslavija izgleda danas, kao ni da rasvetlimo nemačku prošlost. Hteli smo da prikažemo radove koji koriste sve mogućnosti dokumentarne fotografije, prikazujući pritom različite aspekte spoja starog i novog.
*Kako to izgleda u konkretnim umetničkim radovima?
– Rad Ibre Hasanovića se veoma konkretno bavi potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Pomoću devet slika ovaj autor rekonstruiše jednu ikoničku fotografiju na kojoj se vide potpisnici sporazuma kako aplaudiraju. Time on ukazuje na inscenaciju jednog simboličnog političkog gesta, tj. na njegovo vizuelno beleženje za budućnost i za kolektivno pamćenje. Nasuprot ovom zvaničnom dokazu napora da se zaustavi rat, fotograf Zijah Gafić prikazuje aktuelnu realnost, odnosno posledice rata. On još od 2010. godine katalogizuje predmete koji podsećaju na oko 30.000 nestalih tokom rata u Bosni – kao poslednji svedoci njihovog postojanja. Reč je o predmetima za svakodnevnu upotrebu, poput ključeva, češljeva i naočari, koji su izvađeni iz masovnih grobnica i sve do danas, dve decenije po okončanju ovog sukoba, pomažu da se identifikuju žrtve.
*Istrošeni higijenski pribor za zube, par koji leži u krevetu, ženske potkolenice na stolu gde se jede su takođe fotografske slike koje ilustruju temu Prošlost je sada. Da li biste našim čitaocima pojasnili zašto su umetnici odabrali da ovi prizori budu odgovor na idejni koncept izložbe?
– Slike koje ste upravo opisali su deo obimnijih radova. Primera radi, stare četkice za zube i ostale korišćene stvari samo su neki od predmeta za svakodnevnu upotrebu koji su pronađeni u masovnim grobnicama u Bosni. Dva muškarca u krevetu su zapravo fotograf Tom Liht i njegov otac. Oni su 2013. godine krenuli na putovanje po Poljskoj, Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, u želji da pronađu mesto gde je 1941, u napadu na jedno rusko selo, poginuo Tomov deda, kada je imao svega 35 godina. Sledeći tragove čoveka koga nijedan od njih dvojice nije poznavao lično, otac i sin su morali da se suoče sa reminiscencijama Drugog svetskog rata, ali i sa sopstvenim osećanjima i sa odnosom koji imaju jedan prema drugom. Tom Liht opisao je to njihovo iskustvo sledećim rečima: „Što smo dalje bili od kuće, to smo bliži bili jedan drugome“. Ženske potkolenice, koje ste pomenuli, snimio je srpski fotograf Dragan Petrović na nekoj svadbi. One prikazuju lepu, opuštenu stranu 90-ih godina. Drugim rečima, odabrani radovi pokazuju koliko su nekada blizu lepo i užasno, zabavno i tužno, prošlo i sadašnje.
*U fokusu izložbe je dokumentarna fotografija. Kako gledate na ovaj medij danas imajući u vidu ubrzan tehnološki razvoj i mogućnost da se kao umetnički izraz često koriste pseudodokumenti – fotografije, filmovi?
– U današnjem izuzetno dinamičnom svetu, dokumentarna fotografija kao medij događaje i procese može osvetliti sa vremenske distance, može nas podstaći na to da o njima razmišljamo i da ih kontekstualizuje. Ona može da prodre dublje u događaje, da predstavi njihovu pozadinu i uzročno-posledične veze. Zbog toga je ona, prema mom mišljenju, izuzetno značajna. To što se dokumentaristička polazišta sve više koriste i u umetničkom kontekstu ja takođe doživljavam kao šansu. Umetnost ima veću slobodu, tako da može sebi dozvoliti da otvara diskusije ili čak da provocira. Tako nas ona podstiče na sasvim drugačija razmišljanja i otvara sasvim drugačija pitanja nego, primera radi, fotografija koja samo prikazuje činjenice.
*Koji su, prema vašem mišljenju, posebno zanimljivi načini kojima su umetnici pristupali arhivama?
– Na izložbi je zapravo zastupljen samo jedan rad koji se konkretno bavi arhivskim materijalom, a to je ostvarenje slikara Vladimira Miladinovića. Ovaj umetnik još od 2012. godine pretražuje novinske arhive iz različitih zemalja u potrazi za člancima o ratu u Jugoslaviji, da bi onda – kada takve priloge nađe – tušem reprodukovao čitavu stranicu. Starim novinskim vestima, čiji je rok trajanja bio veoma kratak, time se produžava život, i to nam omogućava da prošlost posmatramo na osnovu svega onoga što danas znamo. Umetnik se u ovom radu bavi politikom sećanja, medijskom manipulacijom, kao i proizvodnjom i reinterpretacijom istorijskih narativa.
*Verujete li da ovi radovi mogu kod posmatrača da promene ugao gledanja na prošlost, a time i sadašnjost i budućnost, i ako da i ako ne, zašto?
– Mi bismo voleli da izložba publiku podstakne na razmišljanje, tj. da otvori pitanja na koja bi svako od nas morao dati vlastiti odgovor. Prošlost je uvek deo nas, pa je zato važno da od nje učimo – radi sadašnjosti, ali i radi budućnosti. Nadamo se da izložba „Past is Now“ može probuditi svest o tome i pokazati nam koliko raznovrsni mogu biti uglovi gledanja i perspektive.
Fotodoks
Na izložbi „Prošlost je sada“ koju je omogućio Gete Institut u Beogradu u saradnji s Festivalom Fotodoks u Minhenu, jednim od značajnijih događaja za savremenu dokumentarnu fotografiju u Nemačkoj, pored navedenih radova zastupljena su i ostvarenja, koja se prema rečima naše sagovornice „bave duhom 90-ih godina prošlog veka, Evropom kao konceptom, prošlim i sadašnjim izbegličkim kretanjima, arhitektonskim ostvarenjima koja su nam ostala iz prošlosti ili time kako trava prekriva tragove istorije. Radovi pritom na različite načine preispituju tragove prošlosti u sadašnjosti“, ukazala je Grajf.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
